Jednom sam posetio Jagodinu, nekada Svetozarevo (po Svetozaru Markoviću, borcu za socijalnu pravdu).
Varoš udaljena svega nekih sat i po vremena prijatne vožnje autoputem kroz šumadijska brda i brežuljke, mesto koje je postalo nadaleko poznato u granicama nevelike Srbije, uz besomučni PR o zoološkom vrtu, muzeju voštanih figura, akvaparku, srpskoj obali u “obližnjoj” Paraliji, bratskim posetama Egiptu, veštačkom snegu, novčanoj pomoći “na ruke” u vidu koje hiljadarke, i ko zna čega još sve ne.
Prvo iskustvo sa Jagodinom imao sam, dakako, mnogo pre te, zasad, jedine posete ovom gradu, uz famoznog jagodinskog Čiču, nasmejanog brku odenutog u pomoravsku nošnju koji te sa zarozane etikete na orošenoj flaši zove na još jedno pivo ispred nekog podruma pića, negde u nekoj od skrajnutih beogradskih ulica. Pivo ko pivo, važno je da drma, uz njega te veže sentiment, bio sam u srednjoj školi, sa ove distance tada je sve bilo lepo, pa mi je i Čiča ostao u dragoj uspomeni. Voleo je Čiča nas, voleli smo i mi njega, posebno nakon nekoliko flaša, dok blago pripiti pratimo nastavu i čekamo zvono za kraj poslednjeg časa.
Tako je Jagodina tavorila u mojim sećanjima, sve dok me desetak godina nakon svršene srednje škole, igrom slučaja, put nije naveo u taj kraj.
Očekivanja, priznajem, uz sav PR prethodnih godina o Jagodini, nisu bila velika.
Srbija, zemlja propletena i razorena pipcima kriminalno-političko-estradne hobotnice koja čitavo društvo sve dublje vuče u ambis korupcije, od 2000. naovamo, postala je država sa tek pokojom vidljivom insignijom: zastava, valuta, himna u kojoj je upitno sve, osim Boga.
U toj Srbiji, rasparčanoj na feude lokalnih moćnika, od kojih svako u svom ataru predstavlja vrhovnu vlast, danas, 21. godinu od 5. oktobra, malo ko više veruje i u njene unutrašnje a kamo li spoljne granice, koje kao takve važe samo još u vremenskoj prognozi RTSa.
Jedan od takvih feuda je i Jagodina, posed u privatnom vlasništvu Dragana Markovića Palme, čoveka obrijane glave (koja skriva jedva postojeći vrat), krupnog i oblog torzoa, sa rukama koje kao da lebde oko tela posađenog na tanke noge rasklopljene u X, robotskog lica bez znakova emocija, bez prostora za i najamanji osmeh.
Utisak van liste je ispovest Merime Isaković, ali i ovo što sam saznala odlazeći iz Jagodine:
Da svaka žena u Jagodini koja bi da se zaposli u javnom sektoru, dobija "telefon za druženje" i od toga kako se "druži" zavisi joj posao… u stanovima, zgradama koji samo tome služe! pic.twitter.com/RQWNdHFtH0
— Marinika Tepić (@MarinikaTepic) April 11, 2021
To i takvo lice, koje i inače, svako malo, bljesne sa televizija ovenčanih nacionalnom frekvencijom, poslednjih dana prepvlavilo je noseće rubrike praktično svakog postojećeg medija u Srbiji.
Marinika Tepić, žena skromnih političkih početaka, čija karijera, sasvim opravdano, raste meteorskom brzinom, nedavno je u emisiji Utisak nedelje iznela niz optužujućih informacija o postojanju “telefona za druženje” koje žene koje žele da se zaposle u državnim preduzećima u Jagodini, dobijaju malte ne po službenoj dužnosti, i obavezne su da se na njega odazovu, kada god onaj koji im ih je uručio, od njih zatraži “druženje” (o tome šta je druženje, kasnije u tekstu).
Iako Marinika nigde eksplicitno nije rekla da se radi o Palmi lično, on se, kao što se i očekivalo, u tim optužbama sam prepoznao i javio, jer Jagodina, to je on – Palma, to je Jagodina.
Poput usranka kojeg je vest o zlodelima u sopstvenoj opštini zatekla spuštenih gaća u jednom od onih poljskih klozeta koje je onomad slavodobitno podizao po sasušenim njivama, sprdajući se tada sa paorima i soleći im gorku sizifovsku ranu, Palma je, kao što se i očekivalo, u odbranu krenuo napadom.
Prvo kratkim zagrevanjem uz salvu seksističkih uvreda upućenih Mariniki Tepić, zatim spretnim odabirom lokalnog terena odlaskom u jagodinsko tužilaštvo, pa vrlo predvidivim levim krošeom u pravcu poligrafa, a onda i jednim mavaši gerijem ispod pojasa, i to kako se priča, pozivima i pretnjama svakom ko se drzne da svira gong, sada kada je on u ofanzivi a protivnik na podu.
Prednost domaćeg terena odmah je dala prve rezultate u ringu, pa se tako ni manje ni više nego 400 žena javilo da svedoči u odbranu Markovićevog lika i dela.
jagodina 2021.
-alo?
-jesi li slušao…
-jesam…ti si zajebo stvar… pa ti si im hapsio muževe, ne ja…
-pa dobro, ali smo im žene jebali zajedno! pic.twitter.com/wcGaYshIEl— Šesta kolona (@haarppp) April 21, 2021
A kakvo je zapravo Markovićevo delo?
Najbolji način da se ono upozna je obilazak same Jagodine, tog njegovog privatnog igrališta.
Na potezu jedva nešto dužem od kilometar, smešten je ceo sadržaj grada Jagodine: kafići, miks predratnih kuća, socrealističke arhitekture i novogradnje, gradski stadion, famozni akvapark, izletiše sa veštačkim vodopadom i fontanom, i ozloglašeni zoološki vrt.
Akvapark je bio zatvoren u predsezoni, kada sam ga i posetio, ali delovao je prilično zapušteno, iako je samo nekoliko dana ostalo do otvaranja. Odsustvo bilo kakve arhitektonske estetike, bazeni razbacani podno šumovitog brda, i plastični tobogani tek da se ceo prizor zašareni, godinama su u Srbiji važili za top destinaciju. Za nju je, naravno, u sklopu jedne od bezbroj političkih kampanja, uvedena i železnička linija koja je kretala sa Prokopa, i koja je, dovitljivim manevrom marketinškog stručnjaka iz Končareva, gle čuda, ponela naziv Akva linija, odnosno Akva voz.
Akva park smo videli. Sad da obiđemo voštane figure, žirafu i palmu#Jagodrom #Jagodina pic.twitter.com/jGDly5VJYw
— Miloje Sekulic (@milojesekulic) March 17, 2019
O muzeju voštanih figura, po ugledu na mnoge slične atrakcije u svetu, pisali su i domaći i strani mediji, kada su fotografije nekakvih kreatura koje je trebalo da liče na naše poznate ličnosti, osvanule na domaćim društvenim mrežama. Divac, Đoković, Tito, Putin, Milošević, Sveti Sava i boga pitaj ko se sve nije našao u toj papazjaniji jagodinske kuće strave i užasa, kada je već pod pritiskom javnosti odlučeno da izvođač prepravi svoja (ne)dela a figure dobiju oblik i strukturu, koliko toliko, vernu originalu.
Voštani kip Vlade Divca u Muzeju Voštanih Figura u Jagodini. pic.twitter.com/1dj7aFHDWE
— dosadan sam sebi (@onajotamo) April 11, 2016
Nedaleko od akvaparka je i zoološki vrt, to mučilište i kamen na duši svim društvima za zaštitu životinja u ovoj zemlji. Retki izveštaji i fotografije bolesnih i izgladnelih životinja koje tumaraju po kavezima ove jezive atrakcije, pozivaju na hitno zatvaranje vrta i zbrinjavanje tih zlostavljanih bića koje noćima urliču dozivajući svevišnjeg da im skrati jagodinske muke. Vrt je naravno bio zatvoren kao i akvapark, a i da je bio otvoren, ne bih imao snage da ga posetim.
"Jagodina, Zoo park, zivotinje u jako losem stanju. Vecina neuhranjeno, zive u fekalijama, izgledaju drogirano, bolest koze, prehladjene, dezorijentisane…" pic.twitter.com/pI9JLcTwB1
— Slobodan Begojev – Bega (@Bega_bez_Ega) December 7, 2019
Odmah do zoološkog vrta je i park, izletište smešteno u nekakav skučeni jendek obrastao proređenim stablima, čijim dolom ide duguljasti vodoskok. Veštački vodopad nalik na one iz Aliekspresa, nije radio, kao ni sam vodoskok.
Boravio sam, dakle, u Jagodini, u kojoj u jeku sezone od svih atrakcija, nijedna nije bila otvorena za javnost niti je radila u punom kapacitetu.
Da li je u pitanju protivljenje Prajdu, lupetanje o Betovenu i Šopenu, Dubaiju u srcu Evrope, tek Palmi se može odati jedno priznanje: ustoličio je glupost kao društvenu valutu koja se visoko kotira na berzi političkog marketinga koji iz dana u dan tera lestvicu bezočnih laži, obmana i manipulacija, nebu pod oblake.
Nastavak u sledećem broju…
