Majski prevrat osme sednice brinoskog plenuma G(OVN)O SNS, ili gde je nestao Neša S?

Foto: twitter/printscreen/@predsednikrs

Umesto prologa

Josip Visarionovič Džugašvili, odmila zvani Staljin, konspirativnog imena Koba, surovi Gruzin žutih četkastih brkova i mačjih pokreta, invalid (što duševni, što telesni), koji je čeličnom pesnicom vladao Sovjetskim savezom nekoliko decenija, kroz svoju dugu političku karijeru promenio je na desetine saradnika koji su činili njegov najuži krug, od intimusa i ličnih prijatelja, do pukih izvršilaca.

Staljin je, prema podacima iz bogate arhivske građe koja je poslednjih godina postala dostupna široj javnosti, bio nežan i pažljiv prijatelj, i onaj ko bi se namerno ili slučajno i skoro po pravilu preko noći našao u njegovoj milosti, mogao je da računa na najviša postavljenja i meteorsko sticanje moći, koja se u nekim slučajevima merila čak i sa njegovom.

Pa ipak, ma koliko mu bili blizu, i ma koliko bili moćni, najveći broj njih će preko noći završiti sa metkom u potiljku, njihove porodice biće likvidirane i do poslednjeg živog potomka deportovane u logor da tamo umru kopajući kanale i sekući šumu na -30.

Šta je Staljina moglo da inspiriše da vas prihvati u najuži krug i da vas se isto tako, kao državnog neprijatelja broj 1, u svega nekoliko sati, odrekne, da sa fotografija izbriše vaš lik, iz rodoslova vaše ime, da pobije celu vašu porodicu, a imanje uzme za sebe ili već nekog sledećeg koji dolazi na vaše mesto, niko nikada nije mogao da zna.

Mogao je to da bude pogrešan osmeh, pogrešan potez rukom, moglo je to da bude opravdano ili neopravdano odsustvo sa neke od njegovih pijanki, moglo je da bude iskreno i prijateljsko mišljenje koje ste mu sasuli u brk, vaša popularnost u partiji, u narodu, vaša lepota, ili jednostavno vođin lični hir, zavist, ljubomora, kišni dan, sušna godina, voz koji kasni, automobil koji neće da upali, sve je to mogao da bude razlog zbog kojeg bi Staljin odlučio da vas jednostavno – izbriše sa lica zemlje.

I iako je vaša fotografija gigantskih proporcija još do juče defilovala podno Lenjinovog mauzoleja tik do Staljinove, iako ste i sami kao njegov saučesnik ili direktni izvršilac, sproveli na desetine hiljada hapšenja i likvidacija, iako ste se kleli u svog vođu i uživali blagodeti njegovog prijateljstva i naklonosti, koliko sledećeg jutra, uglavnom oko 2 ili 3 sata posle ponoći, probudio bi vas bat čizama kroz hodnik vaše zgrade, u trenutku bi vas oblio hladan znoj a noge vam se paralisale, jezik svezao u čvor, srce bi vam probijalo grudni koš, zagrlili bi ste svoje najbliže, obukli kaput i krenuli ka vratima gde bi vas obamrlih lica dočekali oficiri NKVD-a u zloslutno plavim čakširama i šapkama, uz objavu da ste vi, imenom, imenom oca i prezimenom – uhapšeni.

 

Na izlazu bi vas čekao crni automobil kojim bi vas odvezli prvo u Lubjanku, zloglasno mučilište NKVD-a, a potom u neki od stotinu logora objedinjenih pod nezgrapnim imenom GULAG. Naravno, sve to pod uslovom da odmah potpišete sve što traže, u suprotnom, najverovatnije bi ste umrli od batina dok NKVD agenti od vas pokušavaju da izvuku priznanje, a vi pljujete krv i mucate: nisam kriv.

Od Radovanjskog luga, preko Brionskog plenuma do Osme sednice

Istorija kumstava i bratimljenja u Srba ima drugu i (ne)obično krvavu tradiciju.
Ivica Dačić, o kojem ovde nije reč, verovatno i sam svestan da bi neka od njegovih budalaština mogla da uđe u anale “mudrih misli znamenitih Srba” (zato ih često besramno i prosipa u javnost), uspeo je u tom svom opskurnom naumu, te je jedna takva mudrolija zaista na pravi način opisala stanje koje je u Srba dostiglo nivo tradicije. On je naime, opisujući nekakvu bizarnu tuču proslavljenog košarkaša Predraga Danilovića, kada je ovaj izboden u nekoj kafani na Košutnjaku, opisao to kao “tradicionalnu srpsku svađu među prijateljima”. Od tada na ovamo, često se u narodu može čuti ova složenica, izdignuta na stepen nepisanog pravila, kao izraz nekakvog uobičajenog događaja koji se rešava na nivou kućnog izmirenja, popilo se, bože moj, izvinite se, zagrlite se i izljubite, ko jebe zakon i policiju, sipaj rakiju da nastavimo.

 

Epilog jedne od prvih takvih svađa, naime, dogodio se u Radovanjskom lugu 1817. gde je po naredbi Miloša Obrenovića, a u organizaciji Vujice Vulićevića, od strane direktnog izvršioca Nikole Novakovića, mučki ubijen vožd Prvog srpskog ustanka Karađorđe. Glava mu je potom odsečena i odneta Milošu, a onda preparirana te poslata u Stambol na portu kao corpus delicti, eto vidite, ubili smo Karađorđa, šta ste ono još hteli.

Porta je naravno dobila ono što je htela, da vidi Crnog Đorđa mrtvog, a Miloš da ne vidi konkurenta na presto, na koji je sedao u dva navrata, tolika je, uprkos nemerljivom bogatstvu, bila njegova želja da vlada.

Ni sam Karađorđe, dok je bio u naponu snage, nije se mnogo razlikovao od Miloša. Ubijao je na prečac, likvidiravši tako oca i brata, uz dobro poznati zaključak, kao da sa sebe spira krivicu pred bogom kojeg se nije plašio – “po duši ti”.

Karađorđev prvi saradnik Mladen Milovanović, preteča današnjih tajkuna bliskih svakoj vlasti, basnoslovno bogat čovek, srebroljubiv i alav, svoju bliskost sa voždom platio je potomstvom. Naime, Karađorđe je u nastupu besa pucao u mošnice Milovanoviću, optužujući ga za poraz na Čegru, nakon čega ovaj nije mogao da ima dece. Bila je to prva zabeležena “tradicionalna srpska svađa među prijateljima”.

Brionski plenum Centralnog komiteta SKJ iz 1966. još jedna je priča o “trdicionalnoj svađi”. Kao dve zenice oka u glavi, dva ratna i partijska druga, Tito i Aleksandar Ranković (Leka ili Marko, kako se kome više sviđa), postali su zakleti neprijatelji jedan drugom, što je rezultiralo Lekinom smenom sa svih funkcija u ondašnjoj državi.

Rankovićevom padu kumovali su mnogi zakulisni igrači ali se nikada zasigurno nije razjasnilo šta je zaista navelo Starog da Leku pusti niz vodu. Biće da je i u ovom slučaju najjednostavniji odgovor i najverovatniji: razlog za Rankovićevu smenu bile su Titove godine, strah i sujeta.

Pa opet, priča o prislušnim uređajima vazda je bila zgodan povod da se onda, kao i danas u ostalom, otvori sezona lova na veštice koje iz mraka podrivaju ustavni i svaki drugi poredak u državi. Takve dokaze lako je isfabrikovati, umnožiti i još lakše uništiti, njima se maše kao praznim listom, na kojem kao stalna pretnja stoje dokazi ispisani nevidljivim mastilom, a koji pod zrakom sveće i malo čarobnog praha, kao magijom dobiju boju na beloj hartiji otkrivajući zle namere zaverenika.

Leka ipak nije ubijen, nije ni uhapšen, ni članovima njegove familije nije falila dlaka s glave. Bio je osuđen da živi u socijalnom izgnanstvu u društvu kakvo je sam podigao, za čiju se slobodu borio, krvario, robijao, ratovao i ubijao, društvu u kojem je socijalni status značio sve. Ima li veće kazne nego da penzionisan i lišen svakog uticaja gledaš kako se drugi kite tvojim ordenjem.
Umro je 1983. nadživevši Tita za tri godine i Kardelja za četiri.

 

Rankovićevoj sahrani prisustvovalo je, kako se pisalo, oko 100.000, kasnije će se ispostaviti, “osvešćenih (ili osveštanih, kako hoćete) Srba”, a njihovo klicanje “Leka, Leka…” duž aleje u koju će biti spušten njegov kovčeg, najavilo je skori raspad zemlje u kojoj počinje da stasava novi tip lidera, onaj koji nije nosio pušku, ali će je rado gurnuti drugome u ruke da pogine za interese njega i njegove dece.

Jedan od takvih lidera bio je i Slobodan Milošević, kojeg je na čelo partije, a kasnije, ispostaviće se i novonastale zemlje, inaugurisao Ivan Stambolić, njegov mentor i stariji partijski brat.
Godina raspleta 1987. uvela je Srbiju u vrtlog nesreće koji s naprednjačkim dahijama doživaljava svoj krešendo, evo već skoro deset godina.

 

Akteri ove priče su dva najbolja prijatelja, intimusa, jedan, pokazaće se, lakomislen i naivan, drugi, daleko opasniji, zloban, pohlepan i inteligentan, iako njegov dežmekast izgled ne zrači preteranom ambicijom i političkim umećem.

Ni Stamboliću nije zračio. Sve do 22. septembra 1987. godine kada će na Osmoj sednici CK SK Srbije uslediti hladnokrvna politička likvidacija celokupnog njemu naklonjegon partijskog plemstva, po receptu: nož sam ti u leđa već zabio, a sad biraj, ili si sa mnom, ili si protiv mene… i još jedan mali savet – bolje da si protiv mene, da se ne lažemo i da skratimo priču, da te odmah penzionišem, pa ako budeš bio dobar penzioner i išao da pecaš ribe, da te poštedim plivanja sa istim.

Stambolić nije pecao, trčao je Košutnjakom, gde je 2000. kidnapovan te prebačen na Frušku Goru a tamo likvidiran sa dva metka u potiljak. Zvanično, ni posle jalovog sudskog procesa u kojem su osuđeni samo direktni izvršioci iz zloglasne JSO, imena nalogodavaca saznali nismo, a možda nam sudska istina od ovog i ovakvog pravosuđa i ne treba.

Majski prevrat osme sednice brinoskog plenuma G(OVN)O SNS

Teški krindž (za neupućene: transfer blama, komedija koja ima za cilj da se ljudi osećaju neprijatno, a ne zabavaljeno) od dana osnivanja Srpske napredne stranke 2008. bio je i ostao idejni, vizuelni i politički identitet grupe ljudi okupljene u tu opskurnu tvorevinu, čiji je osnovni, jedini i krajnji cilj, masno bogaćenje, tačnije – sticanje protivpravne imovinske koristi na račun građana Srbije, te da bude jasno svima: krađa, ta čudna rabota koja ljudima omogućava da žive lagodno bez mnogo truda i rada.

Srbija, iako mala i siromašna, uz dobar menadžment naprednih lopova, predstavlja neiscrpni izvor novca za ukrasti, takoreći, kasu bez dna.

Taj udruženi zločinački poduhvat, taj lopovski joint venture koji, uz prekide, pljačka zemlju već trideset godina, doživljava 2021. godine svoj vrhunac kroz veš mašinu za pranje novca zvanu Napredna Srbija. Način na koji deluje taj mehanizam se čak i ne skriva, po pravilima stare dobre igre – “da vidimo koliko daleko možemo da idemo a da nam niko ne može ništa”.

I mogu, prilično daleko da idu sve te naprednjačke pijavice, od Preševa do Horgoša, od Pirota do Loznice. Svuda gde je doprla njihova lopovska ruka, tragovi devastacije vidljivi su na svemu čega se dotaknu.

Vučićevi otimači već odavno ne haju da li će neko ukazati na nepravilnosti prilikom tendera i prodaje, a on sam, ne bi li sebe i druge poštedeo birokratskih muka, uspostavio je kao sasvim legitiman odgovor na svako iole ozbiljnije pitanje zakonitosti, skraćenicu: Pa šta! Taj čarobni štapić, taj Vučićev abrakadabra – Pa šta – koji sve ilegalno istog momenta pretvara u legalno, a onome koji ga upotrebi preko noći donosi milione bez straha od zakonske sankcije, postao je simbol vladajuće zle hidre sa najproždrljivijom glavom na Andrićevom vencu.

Ta glava koja Srbiju vodi u provaliju već 10 godina, prešla je dug ali monolitan put od balavih početaka na srpskim stadionima, zatim ratištima (samo kao pratnja) te ubrzo i mitingaškim i skupštinskim govornicama, sve do mesta sa kojeg se pita za sve a čija je fotelja vazda u procepu da se samo jednim nesmotrenim potezom strovali u ponor istorije iz kojeg nema povratka.

Taj put, svakako, bio je potpomognut raznim službama, domaćim i stranim (Ruskim, Kineskim?), ali i temeljima postavljenim u umivenu radiklanu stranku – SNS, koja umesto bradatih četnika odgojenih u komunizmu, sada kao prvake izdvaja mlade, dosadne i izbrijane žutokljunce, koji poštuju partijsku strukturu i kroz nju napreduju stprljivo, uz mnogo odricanja prema svom dostojanstvu, i slepe ljubavi prema vođi.

Tako se bar činilo, sve donedavno, kada je, početkom godine krenuo režirani lov na Nebojšu Stefanovića, čoveka koji je prešao trnovit partijski put od dežurnog bota za live uključenja, konspirativnog imena Nebojša iz Beograda, do ministra policije, te vojske, a kako je krenulo i budućeg ambasadora u nekoj dalekoj ali nama nadasve prijateljskoj zemlji.

Stefanović je, naime, od prvog pojavljivanja u javnosti delovao kao ravna linija. Smirenog glasa, savršeno naučenih dosadnih fraza, tih dimnih bombi naprednjačkog režima kojima kupuju sebi vreme za nesmetanu krađu, on je svoj politički uspon gradio nevezano od Vučićevih pulena sa pravnog. Bez ikakve ozbiljne škole, Stefanović je uspeo da se propne do čoveka broj 2. Srpske napredne stranke, i tako postane trn u oku mnogih koji su na tom mestu videli sebe.

Malo ko je ipak, mogao da veruje da će uslediti tabloidni raskid između političkog oca (da, Vučić je stasao da nekom postane politički otac, ili očuh), i neiskusnog sina koji je pod parolom “nisam ja šefe ništa, ja sam samo malo…”, stekao ogromnu moć u beogradskoj partijskoj strukturi, možda i najznačajnijem telu SNS-a.

E sad, teško je Nešu zamisliti kao harizmatičnog lidera koji osvaja najurbanije stranačko jezgro u zemlji. Međutim, čaršijske priče govore da je Neša omiljen među beogradskim naprednjacima, da je srčan i da se za svoje kadrove lavovski bori kod velikog šefa na Andrićevom vencu, da je daroviti imitator (ovo je tvrdnja u rangu naučne fantastike, ipak, nije nemoguća), da je pažljiv te da se svojim podređenima obraća sa uvažavanjem i kao sa sebi ravnima.

 

Ipak, Neša je, ispostavilo se, gradio paralelne strukture unutar vlasti, samo njemu odane, sve kao nevešto, i sve kao “šefe, nisam ja majke mi”. Kao prvi čovek srpske policije, te jazbine i svratišta za sve i svakoga, na čijem je čelu bio od 1014. godine, Neša je za kratko vreme uspeo da stabilizuju svoju poziciju kod bezbednosnih struktura, defilujući nespretno policijskim paradama i obezbeđujući pripadnicima bezbednosti status nedodirljivih, praveći državu po njihovom kroju i meri, deleći im stotine novih automobila, uniformi, beneficija, i praktično čineći ih vladajućom klasom u zemlji. Tako je u policiji (verovatno ima još šačica časnih ljudi u njoj) utočište našao svako ko nije znao šta će sa svojim životom. Patrolirati novim automobilima u državi u kojoj je vlast u paktu sa kriminalom, čini se kao posao iz snova, bez mnogo muke i sa izvesnošću sigurne i stalno rastuće plate.

No, Nebojša je iz Beograda, preko noći, spao sa šefovih grudi (na koje ga je ovaj posle neke od izbornih “pobeda” privio kao odojče) sve do uglancanih đonova članova lokalnih odbora širom Srbije. I cipelarenje je moglo da počne…

Dežurni sikofant

Sve je naime krenulo od afere Krušik, kada je do tada anonimni radnik fabrike Aleksandar Obradović, kao insajder, odnosno zviždač, ali bez svojstva zviždača već pokrenut grižom savesti i osećajem patriotrske dužnosti, otkrio muljačine sa kupovinom i preprodajom oružja koje je, prema dokumentima koja su procurela u javnost, sprovodio, sada počivši Branko Stefanović, otac Nebojšin.

Nebojša je, međutim, i tada pokazao da je imun na afere koje ga prate od samog njegovog ulaska u visoku politiku.

Od skandala “Doktorat”, kada je ekspresno odbranio titulu na Megatrend univerzitetu (teško je pitanje da li je sporniji doktorat ili sam univerzitet), do silnih tužbi protiv nezaviznih medija poput NiNa, Vremena, Danasa i Nove, Stefanović je na sebe uzeo ulogu dežurnog sikofanta (u Staroj Grčkoj, osoba koja tužaka, kasnije izraz za snishodljive, prevrtljive spletkaroše koji su uvlače pod kožu i zabijaju nož u leđa), uvređene tužibabe oko koje se polako steže obruč kojim upravlja njegov dojučerašnji partijski otac.

 

Naravno, naprednjački krindž (pogledaj gore), imao je sve uslove da doživi svoj vrhunac početkom godine, kada je, kao i uvek dosad, naslove Vučićevih glasila, preplavila vest o nekakvom prisluškivanju predsednika i njegove porodice. I činilo se da će sve to biti samo jedna u nizu Vučićevih baljezgarija o nekakvom ugrožavanju njega i njegove porodice, koje svako malo plasira u javnost putem svojih glasila.

Ispostavilo se da je afera imala za cilj mnogo dublju strukturnu promenu unutar vladajuće partije nego što se to činilo na prvi pogled.

Čitavu ujdrurmu začinilo je i hapšenje Belivuka, pominjanje leševa, ćevapa od ljudskog mesa, i sve je ličilo na najgori košmar koji sanjamo od dolaska Vučića na čelo države, da bi se jednim plenumom Gradskog odbora SNS u dvorani Doma sindikata, taj Gordijev čvor presekao mlakim saopštenjem da će Stefanović biti smenjen.

Perverzija jednog uma

Kao neko ko je svoju političku karijeru izgradio na laži kao legitimnom obliku političke borbe, Aleksandar Vučić u stanju je da uradi sve što mu se u datom trenutku učini kao dobro rešenje.
Vučićeva veština, dakako, mnogo je veća od od sposobnosti da laže.

On je naime vešt da preko noći, čak u roku od nekoliko sati, promeni taktiku, u nju uvede nove igrače, nove laži, i ukoliko je potrebno, ponovo obrne igru na staro ako se ispostavi da mu nova taktika ne ide u prilog.

Neprijatelja nema, osim ako ih ne izmisli, pa se tako često čini da napada i brani se u sito vreme, odnosno da igra šah protiv samog sebe.

Taktika se i sada, kao i mnogo puta ranije ispostavila kao dobra: počećemo sa starim dobri prisluškivanjem, onda ćemo u igru uvesti nekog koga narod mnogo mrzi, može neki istrošeni kriminalac, Belivuk, zašto ne, bočno ćemo napasti Stefanovića, osilio se, ima nešto protiv mene, siguran sam, ali bolje da ga sada načnem nego da čekam oktobar, a sve mi i onako miriše na redni broj 5, Beograd ne sme pasti, uvešću Šapića na mala vrata, Stefanović, neka ga, smirio se, nema od njega ništa, nek ne talasa mnogo i dobiće neku daleku ambasadu, a bio je blizu da mi zađe iza leđa, rešiću ja to još jednim patetičnim govorom u kojem ću mu poštedeti život, javno, ali kratko i pomalo nemušto kako samo ja umem, pa nek se drznu drugi da se osile kao i on, a sve sam im dao, i sve što tražim je da me vole, kradu i ćute u svom pokradenom bogatstvu.

Međutim, najveća Vučićeva veština, iznad svega ovoga je taj vrtlog laži u koji se i najiskusniji tumači njegovog režima više ne upuštaju da ga razgonetnu.

Da li je prisluškivanja bilo, da li je Stefanović za to odgovoran, da li je hapšenje Belivuka bilo u cilju stezanja obruča oko Stefanovića, da li je, na kraju krajeva, čitavo maltretiranje javnosti ovih pet meseci napravljeno u cilju smirivanja gradskih odbora da sutra, kada za to dođe vreme, gazdi ne okrenu leđa, odgovor najverovatnije ne zna ni sam Vučić.

Uspostavivši politiku živog organizma koji funkcioniše kao ogromna gusenica koja proždire srpsko društvo, kulturu, ekonomiju, i koja već sama postaje teška za granu na kojoj sedi, Vučić sada baca jedan po jedan teret sa broda koji pod težinom laži i obmane tone bez kopna na vidiku.

 

Fotografija Stefanovića koji skrušeno sedi, u smart casual odevnoj kombinaciji, u bež sakou i farmerkama, ubrzo je obišla sve portale kao primer kako se i najlošiji đaci brzo vrate u školske klupe kad im se, makar to bila i predstava za javnost, zavrnu uši.

Ceo igrokaz velikog majstora patetičnog javnog nastupa, završen je kako je i počeo, kao i svi dosad pokrenuti pičvajzi tog, i u svetskim razmerama retko viđenog perverznog uma – pokretanjem nove afere: Jovičić.

I dok je Jovičić u priličnoj meri sitna naprednjačka riba, priča sa Nebojšom još nije gotova.

I ma koliko sve ovo bila “mala srpska svađa među prijateljima”, Nebojšino vreme tek dolazi, jer koliko god delovalo da je naučio lekciju i puzeći se vratio u mrak naprednjačke stranačke vukojebine, megadoktor strpljivo trpi udarce, i sprema kontraudar, jer – tiha voda breg roni.

Leave a Reply

Your email address will not be published.