PETI OKTOBAR, OTETA ŠANSA I DRŽAVNI UDAR KOJI TRAJE 20 GODINA

Ima nešto u tom sumanutom “srpskom inatu”, da kad vas neko, sasvim slučajno očeše ramenom ili vas povučen u svoje misli dok prelazi ulicu pogleda popreko, vi se istog trenutka negde duboko u sebi zareknete da ćete mu “sve po spisku i majku majčinu”, iako je najverovatnije sve to bila samo nama svojstvena apofenia (poremećaj koji čoveka goni da u običnim stvarima nalazi skrivene poruke, likove u oblacima, srca u peni od kafe, itd…mada je u našem slučaju tačnija dijagnoza – paranoidna šizofrenija).

– Što me onaj gleda onako? Ma jebaću mu ja mater sad – najčešći je povod za tuču, koja se neretko završi ubistvom: sevaju noževi, pištolji, sledi čoporativno cipelarenje, koje rezultira smrću ili u boljem (ili gorem kako se uzme) slučaju, invalidskim kolicima.

Jedno takvo ubistvo izvršeno je 12. marta 2003. godine, kada je “streljan” Zoran Đinđić.

Mediji su mu kasnije, kao nekakvu titulu dodali ono “prvi demokratski izabrani premijer Srbije”, koja već dugo služi kao slatko seirenje ondašnjih i potonjih vlasti i rugalica onom svetu koji je nepune dve godine ranije na ulici smenio tadašnjeg diktatora, lošeg, oholog i nesposobnog čoveka Slobodana Miloševića.

– Eto, Đinđić je bio prvi, sad je valjda svaki sledeći premijer po difoltu demokratski izabran, i legitiman, jel tako, tako je – to bi otprilike bila poruka, iako na čelu vlade, od tada, do danas imamo uglavnom “fikuse”, nelegitimne i nedemokratski izabrane.

Larma, pištaljke, vika, ulični žagor, trube i sirene, miris slobode i paljevine osećao se tri dana nakon upada demonstranata u skupštinu i kapitulacije sumanutog bračnog para sa Dedinja, a narod je kao u nekakvom amoku, tumarao ulicama u slatkoj neverici da će, nakon 13 godina krvavih ratova i bombardovanja, početi da živi kao u svakoj drugoj, iole pristojnoj, zapadnoevropskoj državi.

– Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje i niko neće dobiti amnestiju za zločine tako što će ukloniti jednog ili dva funkcionera države – reći će Zoran Đinđić nakon pokušaja atentata na njega kod tadašnje hale Limes.

Đinđić nije bio glup čovek, šta više, verovatno je bio jedan od najinteligentnijih ljudi koji su vodili ovu državu, i njegovim ubistvom prekinuta je svaka šansa da se kao državnik ostvari u punom obimu a Srbija dobije kakvu takvu svetliju budućnost.

I kao takav, najverovatnije je znao da ovo što je izgovorio nije istina. Hrabrio je sebe, hrabrio druge, i nadao se da će jezičak na vagi, u tim turbulentnim danima nakon petog oktobra, kada se zapravo i odlučivalo o sudbini države, ipak prevagnuti na njegovu, našu stranu.

Nije se desilo.

Ubijen je, mučki, iz zasede, metkom Zvezdana Jovanovića, jednog od komandanata crvenih beretki.

Nepune dve godine trebalo je tadašnjim operativcima “duboke države”, da donesu odluku o uklanjanju Zorana Đinđića, kojem se žurilo, a već je bio u zaostatku. Ucenjivan, pod stalnim pretnjama, s pištoljem na slepoočnici, žurilo mu se da iskuje gvožđe dok je vruće, i u Srbiji, jednom zanavek, raskrsti sa tajnim službama i uvede sistem koji će doneti njihovu kontrolu i sprečiti zloupotrebu svake vrste.

I jebi ga. Šta se desilo?

Pa popreko smo ih pogledali.

Svi mi koji smo petog oktobra bili na ulici, koji smo glasali, koji smo verovali u građansku Srbiju, nenasilnu, evropsku a ne rusku, modernu, demokratsku, Srbiju koja kažnjava ratnohuškački i zločinački bašibozuk, koja poštuje ljudska prava, popreko smo ih pogledali kada smo tražili da predaju oružje, tražili da vrate ukradeno, da se pokaju, da odu u istoriju a narodu predaju ono što je njegovo, institucije, sudove, policiju, vojsku, škole, fabrike, javna preduzeća…puteve, prirodu, kulturu…

Dvadeset godina kasnije, Srbija je teški invalid, u krevetu koji se raspada, sa otrovom sipanim u infuziju, gola ko pištolj, opljačkana do koštane srži, pretučena, premlaćena, održavana u životu tek onoliko koliko kasapinu, silovatelju i zlostavljaču treba, kako bi se vratio svojoj žrtvi i zadovoljio svoju gnusnu potrebu da siluje i muči…jer: popreko smo ih pogledali.

Duboka država i Vučićev krešendo

Ako ovih dana prolazite Knez Mihailovom ulicom, vrlo verovatno nećete primetiti grupu mladića obučenih u crne uniforme, poput nekada nacističkih, ustaških, ili već, bilo kakvih drugih militantnih grupa, do glave obrijanih balavaca željnih valjda nekakvog “svog stava” i “istine koju samo oni znaju”, a mi smo valjda svi glupi. Ali, takvi stavovi su negde i očekivani kod određene populacije u adolescentskom periodu, vremenu traženja, i promašaja, kada već s nekim ozbiljnijim godinama sve to i njima postaje smešno, dođe valjda porodica, deca, šta li, neki hleb mora i da se zaradi i neka usta da se nahrane.

E sad, ne brinu ovde obrijani momci sa kačketima i crnim jaknama. U svakoj zemlji, u svakom društvu, u svakom trenutku možete da nađete pedesetak (ako i toliko) balavandera koji će da se okupe u nekakvu militantnu grupicu koja prodaje priče o beloj rasi, Zapadu koji mrzi Srbe, cionističkoj zaveri, i sad već ne znam šta im je ideologija, osim želje da izgledaju opasno. Osim što ovi to rade i za pare. Verovatno naše, iz budžeta.

Ono što ovde brine, (ili je zgražavanje možda prava reč), je povod njihovog okupljanja: Peticija za oslobađanje, ili već ne znam šta, Zvezdana Jovanovića, čoveka optuženog, te pravosnažno osuđenog, da je pucao i ubio Zorana Đinđića.

Sad, na stranu to što je u pitanju kvalifikovani oblik krivičnog dela, da ne kažem, jedno od najtežih dela predviđenih našim pravosuđem. Neću govoriti ni o tome to da je u pitanju dugo pripremani atentat, vešto izveden, sa jasnim umišljajem. Neću čak govoriti ni to da je pre toga, isti akter pokazao i opisao ubistvo Ivana Stambolića na Fruškoj gori te da je reč o više najtežih krivičnih dela u istoj režiji, odnosno sa istom grupom izvršilaca – još jedna otežavajuća okolnost.

Tek, u svakoj iole normalnoj državi, ovakav skup, već u svom začetku, bilo bi nemoguće zamisliti.

Pre svega, zahtevati da se peticijom oslobodi neko ko je pravosnažno osuđen na zatvorsku kaznu, nije kažnjivo, ali je sumanuto, jer sudske odluke nije moguće na taj način dovoditi u pitanje, osim ako cilj peticije nije da se pošalje politička poruka.

Drugo, ovaj opskurni skup i ne spori da je Zvezdan Jovanović Đinđićev ubica, ova grupica traži da se on oslobodi upravo zbog toga što je ubio Zorana Đinđića, što, verovatno, imajući u vidu sve ideološke ambleme ove grupe, smatraju nekakvim herojskim činom. U tom smislu, oni i ti koji su ih poslali na ovaj zadatak, ovim potvrđuju da je Đinđićevo ubistvo imalo političku pozadinu, koju sad više i ne skrivaju, ali čik nas uhapsi.

Treće, tražiti da se oslobodi neko ko je ubica, kako da vam kažem, protivno je svim civilizacijskim vrednostima, te sa te strane izaziva svako zgražavanje i gnušanje.

Šta je, međutim, ovde jako zabrinjavajuće.

Sa jedne strane, ovaj protest bi se mogao podvesti pod onu staru dobru nacističku žalopojku “samo je radio svoj posao”. To je verovatno i tačno. Šta je tačno Zvezdan Jovanović, čovek zastrašujućeg izraza lica, konspirativnog imena “Zmija”, imao protiv Đinđića? Lično, verovatno ništa. Surovi profesionalac, čovek “dokazan” na ratištima širom bivše Jugoslavije, mogao je da nastavi službu ili se povuče u penziju, niko za njega ne bi znao. Izgovor da je imao motiv da ubije Đinđića, jer ga je Legija ubeđivao da je zajedno sa njim bio na spisku za Hag, takođe nikada nisu na pravi način dokazani, jer takav spisak, bar tada, i nije postojao, čak ni nezvanično.

Zvezdan Jovanović u ovom slučaju jeste puki izvršilac, a imajući u vidu i to da nikada nije istražena pozadina ovog ubistva, kao ni Stabolićevog, pa ni Ćuruvijinog u ostalom, komotno bi smo mogli da ga zovemo i dželatom duboke države, odnosno onih centara moći koji su, po svemu sudeći, trebali da pruže zaštitu i aboliciju izvršiocima ubistva premijera.

Da, neko je negde, na nekoj instanci, obećao, usmeno ili pismeno, snimljeno ili ne, prećutno ili direktno, “politički kišobran” grupi izvršilaca Đinđićevog ubistva, i ta imena danas nemamo.

To ime, verovatno ne postoji. Ali, postoje imena, mnogo imena, spisak je dug i nemoguće ga je istražiti i jasno zavesti. Taj spisak čini duboku državu propletenu do najsitnijih oblika društvenog organizovanja u Srbiji koju danas, evo već deset godina, predvodi Aleksandar Vučić živeći krešendo državnog udara koji je započet 12. marta 2003. godine i traje i danas.

U tom smislu, ona peticija mogla bi da zvuči i ovako: Oslobodite Zezdana, on je samo radio svoj posao, nije on ništa kriv, država kad kaže da ubiješ, ti moraš da izvršiš zadatak, pucao je po nalogu onih koji su Srbiju želeli da oslobode izdajnika Đinđića, e da bi je 20 godina kasnije uništili, prisvojili i zagospodarili njome kao tirani, a mi im se pridružili i za sitne novce izvodili kojekakve pizdarije po ulici podsećajući vas da su pobednici petog oktobra bili oni, a da ste vi izgubili.

I, što bi reko Goran Vesić, to je tako…

A vi kako ste?

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.