RECENZIJA FILMA TOMA – BJELA ANTE PORTAS, ili kako je sve otišlo u TRI LEPE FILMSKE PIČKE MATERINE!

Ako ste kojim slučajem prethodnih dana, kroz blindirana vrata vašeg stana načuli topot policijskih čizama, a onda se setili da ste i vi jedan od desetine hiljada “ljubitelja sedme umetnosti” koji je pogledao ili podelio link piratske verzije filma “Toma”, šta drugo da vam kažem nego: Bjela ante portas, spašavaj se ko može!

Naime, vest da je policija, posle višedecenijskog dremeža u piratskoj sigurnoj kući zvanoj Srbija, počela da ide od stana do stana i hapsi “velike” kriminalce (koji su eto, zločesti kakvi jesu, podelili link “Tome”), uznemirila je i zabrinula one koji nikada u životu “ni žvaku Čungalunga nisu ukrali iz marketa”, ali eto ko bi odoleo “Tomi”, možda sam i ja nekad pod, pod, pod, podelio link, pogreši čovek, kako da vam kažem…pa i pop je živo biće pa na “Tomu” klikće, i tako dalje, verzija ima mnogo…

 

Pominju se naime nekakve kazne od tri godine mardelja za skrnavljenje liNka i dela “Tome”, a društvene mreže usijale su se od kojekakvih mema na zadatu temu.

Jer Bjela se, zajedno sa Željkom Joksimovićem (producent i realizator idejnog tvorca filma “Toma”, menadžera Baneta Obradovića), žestoko naljutio, pa je onako u onom besu svačim pretio, zaboravljajući da je nekada davno, verovatno i sam imao punu kuću piratskih video kaseta, ako ničeg drugog, onda bar neke od epizoda “Boljeg života” (ono kad uhvate Gigu na grčkoj granici, recimo).

Ili da se malo previše zagledao u seriju Vavilon Berlin, pa je eto tek slučajno odlučio da napravi Senke, koje baš ni malo ne liče na nemački omaž 30tim godinama 20. veka.

 

Željko joksimović, na primer, u opšte i ne krije da je obradio, tj. prearanžirao gomile nekih popularnih domaćih pesama “od Orgazma do Silvane”, pa je još napravio seriju koncerata pod nazivom “Dva sveta”, no dobro, pretpostavljam da je za to platio prava na izvođenje, a ako kojim slučajem ukucate u pretraživač “Željko Joksimović plagijat”, izaći će vam beskonačna lista potencijalno maznutih nota koje je svestrani kantautor, moguće, implementirao u svoje aranžmane.

 

Elem, da se razumemo ovde: piraterija svake vrste je krivično delo, bila ona na kaseti, ili linku, kako god, i apsolutno valja podržati svakog ko se zakonskim sredstvima bori da je sankcioniše ili spreči.

Jer, kako reče neko, potencijalni gubitak zbog piratskog linka, meri se u stotinama hiljada evra za producente, a bože moj, i Bjela i Željko su uspešni preduzetnici, pa je nekako normalno da ih zaboli svaki cent otrgnut im od usta.

I to je sve u redu, go for it, pohapsite pola Srbije ako vam je volja, ja sam svoju kartu pošteno platio (ko sirotinja, jel ja? – daj pet karata) i kokice sam kupio, moliću lepo, one najskuplje, i 140 minuta sedeo sa devojkom kao prikovan za fotelju, sve vreme razmišljajući, kako je ova filmska papazjanija postala fenomen o kojem se i nedeljama nakon prvog prikazivanja, govori kao i na dan posle premijere.

Jer, najnoviji fim Dragana Bjelogrlića i velike ekipe koja stoji iza njega, kratkog naziva “Toma” (jer u pitanju je “one and only” The Toma Zdravković iz sela Pečenjevce), uspeo je da od početka distribucije, u sale širom Srbije, uvuče čak 500.000 radoznalih gledalaca u samo nekoliko nedelja.

Karte se broje i dalje, a u konačnici, taj broj bi, sasvim sigurno, mogao da pređe i milion posetilaca u skorijoj budućnosti!

 

Alal vera Bjela, mora se prznati, rekord vredan svakog divljenja, i kapa dole majstore, još nijedan projekat koji si završio nije “omanuo”.

I ne samo omanuo, nego je i svaki sledeći bio uspešniji od prethodnog, tako da će, ako je verovati statistici, svaki naredni već biti viđen za Oskara, dok su domaće nagrade, čini se, previše blage ili neprimerene za takav opus, koji već sada prećutno zaslužuje priznanje koje stoji samo za sebe – Bjelini filmovi prerasli su domaće okvire.

Čudna je zverka Bjela: mali Sirogojno, pa mali Boba, pa onaj što ga “jebe Trebinje” (ili Vicko Ruić njega, u Trebinju), pa Bjela i Koja, pa Milan iz Lepih sela, Kure iz Rana, Ekser iz Roda, pa Montevideo, pa Tasa iz Senki, pa sad i Toma, sva ta ostvarenja govore nam o čoveku nadljudske energije koji uspeva da domaću kinematografiju pravim izborima postavi na vrh regionalne filmske scene.

Ne manje od svega važan, Bjelin osećaj za kasting (po srpski – feeling), prvi je na svojoj koži osetio Miloš Biković, kojeg je Bjela vinuo u zvezde Ruske federacije kao da im je rod najrođeniji, a i Bjeli samom. Biković je tako zahvaljujući svom filmskom ocu, trenutno najpopuarniji mladi glumac zapadno i istočno od Urala, što je zaslužio napornim radom, uz malo talenta i mnogo sreće.

Posle Tome, pak, Bjela je nakon onih šamaranja u foajeima i pretrpljenim napadima na svoju porodicu putem tabloidnih kerbera, uspeo da ispliva neokrznut, dignute glave, ponosan, te je sa proizvodom kakav sada ima, koji kao neprobojni štit na leđima nosi i koji ga brani od nasrtaja svake vrste, ostao čvrst kao stena na sve dalje udare koji se čine kao potpuno uzaludni.

Ko tebe klevetom, ti njega filmom, i to kakvim, reklo bi se!

– Mi smo uz Bjelu, i Bjela je uz nas – viče publika diljem Srbije i dijaspore, dok maramicom briše oči i noseve nakon patetičnih scena kojima film obiluje i kad treba i kad ne treba, e da se nešto slučajno ne baci.

E sad, to kakav je Bjela, kako bira projekte, sa kim radi, i kako radi, priča je u kojoj detalje verovatno znaju njegovi saradnici, ako žele da pričaju, i o tom ovde nije reč.

Ovde je reč o filmu “Toma”, vašarskoj biografiji slavnog pevača narodne muzike Tomi Zdravkoviću, koja, sudeći po tek nekim stidljivim kritikama, i nema mnogo veze sa istinom.

 

To naravno i ne biva neki problem, jer filmsko platno trpi sve, baš kao i papir scenariste, kojim se ovo ostvarenje ne može pohvaliti.

Problema u filmu, dakako ima, i oni kvare utisak do mere kada ceo uradak na kraju posmatramo kao Šotrinu seriju na steroidima.

Ali krenimo redom.

Kako sam “upoznao” Tomu

Sećam se da smo, tamo neke 1995. (kao i mnogi u ostalom), išli po đačkim rođendanima od jednih do drugih, sakupljali se po stanovima dok se roditelji smucaju negde popolju, ne bi li nam ostavili praznu gajbu na nekoliko sati e “da bi mi bili sami sa društvom”, i da smo svi donosili različite kasete, snimane i presnimavane (niko nas nije hapsio), i da su već tada “narodnjaci” počeli da igraju neku ulogu u našim malim zakržljalim životima, nespremnim na kulturcoid koji će uslediti.

Bila neka devojčica, šeret, punija, starmala, “ortak sa svima”, i posle standardnih YU ROCK hitova, pustila kasetu sa Tominim pesama.

– Šta je bre ovo – rekoh – kakvi su ovo narodnjaci? (“Nema narod ništa s tim, to su moje pesme”, rekao bi Bjelin Toma, inače jedan od mnogobrojnih hajlajtova scenarija, izvinte me na spojlu).

– Pa Toma Zdravković seljačino, kako ne znaš, jebali te ti tvoji metalci – odgovorila mi ona tada.

Ajd nema veze, rekoh, ali nisam metalac, da se ne vređamo.

I zaista, tada sam prvi put čuo za Tomu Zdravkovića.

Išle su to veče “Sanje”, “Ljiljane”, “Branke” i “Danke” sa nekog AIWA muzičkog stuba, ali do nekih mojih kasnijih “pijanijih” dana i zrelijih godina, Toma je bio samo jedan u moru te narodnjačke kasetaške scene, i njegova muzika će svoj novi (re)život i popularizaciju dostići tek sa čuvenim Lukasovim omnibusom hitova na klavijaturi, koji je tada bio udžbenik i ulaznica za splavarsku scenu Beograda u nastajanju.

 

Ok, odraslo se, život nas je sastavio i rastavio kako je koga mogao i želeo, nekog ovde nekog u belom svetu, tek, Toma Zdravković je sa tom čudnom spravom Youtube i oživljavanjem koncepta kafana-diskoteka (orkestar, karirani stolnjaci, light-show, pentranje po stolovima, itd..), doživeo neviđeni comeback i napravio među ljudima onaj sevdah kakav verovatno ni on sam nije mogao da sanja, čak ni u svojim najplodnijim godinama.

Jer, da se ne lažemo: Toma Zdravković je oduvek bio sinonim za krindž.

Lelujave novokomponovane melodije, sa palmama na obali mora i doticanjem dna života, upotpunjene njegovim istrošenim lookom, bile su za ono vreme ozbiljan undergound.

Scenu, ugled i respect imali su Cune, Tozovac, Zvonko Bogdan, uvukao se tu čak i slavuj iz Mrčajevaca, te Šaban i ostala evergreen ekipa, spisak je svakako dugačak, ali Toma je nekako ostao “poslednja šansa i uteha” okorelih kafanskih tipova sa dugim stažom u piću i kocki.

 

E, tu se negde i bio zagubio Toma, kad se tamo možda, pre desetak godina, portalska tabloidna javnost željna klikova i recikliranih tekstova, nije nesvesno uključila u projekat stvaranja legende o Tomi Zdravkoviću, koji, danas eto, ima i svoj spomenik, te celovečernji film koji obara sve rekorde gledanosti.

Te nesrećan život, te se zaljubljivao, kockao, pio, ostajao švorc, poklanjao novac, razvodio, putovao, pisao pesme poznatim damama, one ga odbijale, on im opet pisao, one ga opet odbijale, i tako dalje, i tako bliže, tek, tabloidni naslovi napravili su od Tome južnjačkog bonvivana, vagabunda, Kazanovu, leskovačkog Pavarotija, dobru dušu, boema, velikog prijatelja, lošeg muža, i šta već sve spada u taj tabloidni vokabular, da skratimo priču, rođen je sveti Toma Pečenjevski.

O Tomi se danas, bezmalo, govori kao o kulturnom radniku, najavljeno je da bi i Skadarlija mogla da dobije nekakav spomenik sa njegovim likom, a svemu tome legitimitet sada daje upravo Bjelogrlićev film, koji ljudi gledaju i plaču, po nekoliko puta u toku izvođenja, pa više niko i ne pita “jesi gledo film”, nego odmah prelaze na – “jesi plako?”.

Nisam, jebi ga plakao, izvni druže, ali nisam.

Pesme moje

Na ideju da se snimi film o Tomi Zdravkoviću, došao je, po rečima Željka Joksimovića, menadžer i njegov kum Bane Obradović. Željko je, kako kaže, bio samo realizator te ideje, ali ipak i kao takav predstavlja noseći stub čitavog projekta.

Željko je možda i najuspešniji živi muzički autor sa ovih prostora: aranžer, kompozitor, harmonikaš, pevač, koji je, osim što je pisao hitove za sebe, napisao još desetine hitova za druge i isto ih tako proslavio.

Koliko su ti hitovi “jaki”, govori i taj Joksimovićev manir, da se u poslednje vreme ne ustručava da i sam dohvati harmoniku ili sedne za klavir, te odsvira svoje pesme koje je pisao za druge, verovatno iz one neke sitne i sasvim opravdane zavisti: što majku mu da se drugi kiti mojim perjem, pa baš eto nek znaju svi da je to moja pesma, ja sam je napisao, i prodao, ali i dalje sam ja kompozitor, nek se zna! I to je sasvim u redu, i takav karakter i samopouzdanje, neki bi rekli i ego, retko se viđa čak i u ovoj maloj bari punoj krokodila. On bar ima pokriće, i već godinama uspešno jaše na talasu osećaja da sve što zamisli, s lakoćom i ostvari, hakovao je ovaj estradno-politički Matrix i došao do tačke kada postavlja pravila koja drugi prate.

 

Na tom talasu, Željko je, sa viškom novca, kreativne energije, i odličnim njuhom za ono što raja voli, odlučio da uđe u projekat “Toma”, i verovatno mu nije dugo trebalo da odluči kome će ponuditi saradnju.

Ni Bjeli nije dugo trebalo da se dohvati kamere, okupi svoje omiljene glumce i saradnike i krene u projekat koji će obeležiti karijere mnogih koji su učestvovali u njegovoj realizaciji.

Međutim, vest da je počelo snimanje biografskog filma o Tomi Zdravkoviću, nije odjeknula kako se očekivalo, bar ne za ime kakvo je Tomino. Svemu tome doprinela je i pandemija korone, a kada su u javnost bojažljivo procurele fotografije sa seta, mnogi su bili skoro jednoglasni u zaključku da je filmski Toma, Milan Marić – čist promašaj.

Bjela nije mislio tako, a nakon gledanja filma, razumljivo je i zašto.

Jer Marićev lik i delo već nekoliko godina privlače televizijsku publiku koja i te kako ume da prepozna talenat kada, recimo, pogleda seriju Državni službenik (mislim da je ovde malo ko pogledao Dovlatova, inače sjajnog pisca kojeg Marić tumači u svojoj odličnoj glavnoj ulozi).

Uspinjuća skala Marićeve popularnosti bila je verovatno jasan znak da je on pravi čovek za ulogu Tome, uprkos skoro nikakvim fizičkim sličnostima sa njim.

No, posle izlaska iz bioskopske sale, zaključak je da bi u takvoj produkciji i sa takvim scenarijem, bezmalo svaki drugi glumac bio u stanju da odigra Bjelinog Tomu.

Jer, po svemu viđenom, film i nije pravljen kao verna kopija Tominog života. Brojne biografske pojedinosti, zanemarene su, jer taj njegov život i nije bio nešto što bi ga izdvojilo od mnogih drugih estradnih umetnika onog vremena, a i ovog danas.

Došao iz provincije – svi su.

Odrastao u siromaštvu – svi su.

Počeo da peva u lokalnim kafanama – svi su.

Imao brdo žena i razvoda – mnogi su.

Pio – ko nije?

Kockao se – mnogi su.

Dakle, čitava lepeza Tominih biografskih hajlajtova ukazuje na arhetipski primer talentovanog kafanskog pevača iz malog mesta koji igrom slučaja dolazi do regionalne slave, a onda odan porocima umire ne mareći za sebe i svoje zdravlje, što ga valjda čini još većim u tom izmišljenom mitu o ljubavi, tuzi, radosti i mladosti, o kojima je i pevao, ali – zar ne pevaju svi?

 

Zato se, verovatno, Bjela i odlučio za potpuno drugi pristup – daj publici ono što želi da vidi, pa makar sve i ne imalo veze sa stvarnim Tominim životom.

Tako i bi.

Filmski jezik kojem je Bjela pristupio ne razlikuje se mnogo od bilo čega drugog što je radio.

Tehničke karakteristike njegovih filmova skoro da su uniformne. Fotografija, scenografija, kamera, glumci, sve je to nekako jedan te isti film u nastavcima, i to zaista nije sporno. Mnogi autori kroz svoju karijeru pronađu određeni koncept kojeg, kada on jednom upali, ne menjaju, drže se njega kao svetog pisma, ni malo ne ostavljajući prostor za eksperiment. Ok, u eri komercijalizacije svake vrste umetnosti, menjati oprobani recept, bilo bi ravno pokušaju finansijskog samoubistva, a samo veliki autori dozvole sebi da se ponekad eto, bave i umetnošću na platnu, jer, slobodnog vremena, autoriteta i novca imaju na pretek, ili im on možda i nije više toliko važan.

Radnja filma “Toma” prati pevača kroz sve faze njegovog života, od ranog detinjstva, stidljivih početaka u Leskovcu, do kasnijeg uspeha, te scena sa samrtne postelje, kojom film i počinje i kojem se vraća kao glavnoj obrtnoj tački.

Toma, naime, leži na VMA, i sprda se sa svojom bolešću, doktorima, medicinskim sestrama koje su eto, uzbuđene jer im slavni pevač poklanja pažnju.

Uvod u različite faze njegovog života rešene su na jednostavan način, kalendarom između scena, koji služi manje da nas informiše o godini radnje (jer ko će to sve registrovati, vrte se svako malo kao na slot mašini), a više kao pauza između činova, dok se glumci ne preobuku i zameni se scenografija.

I to je još jedno klasično rešenje, u ovom slučaju možda i jedino moguće, jer prostora za neka dublja narativna promišljanja nema.

 

Toma tako odrasta u Pečenjevcima, sa nasilnim ocem kasapinom i inertnom majkom, odlazi u Leskovac u lokalnu kafanu gde radi fizičke poslove, nosi gajbice, postavlja binu, itd, dok mu šefuje Saša Joksimović, inače vrlo simpatična epizoda ovog glumca.

U kafanu dolazi Silvana (Tamara Dragičević), o kojoj on i njegov romski prijatelj Rama (Denis Murić) maštaju balaveći na njene grudi sa postera pred kafanom.

Tu se Toma zaljubljuje u Silvanu, sledi scena Romea i Julije kada on pod njenim prozorom svira svoje pesme, a ona dirnuta misterioznim lakim notama, kroz zavesu prvo osluškuje, pa se pojavi dole pred njim. I, filmska romansa je rođena, iako nju malo ko od stvarnih aktera koji se i dalje živo sećaju Tome i Silvane, može da potvrdi.

Bjela je, svestan da iza svakog uspešnog projekta, stoji red nesrećne ljubavi, red tuge, red sreće, i tako u krug, samoizvoleo pa je Tomu predstavio kao nekakvog musavka, kojeg Silvana vrti kad god joj se prohte, a on tako trčkara oko nje beznadežno zaljubljen. Ali, kako bi i on sam rekao u filmu: “Srećni ljudi ne pišu pesme”.

I tu dolazimo do najvećeg problema filma: teksta.

On naime obiluje brojnim frazama strpanim u scenario bez posebnog smisla i reda, na silu pokušavajući da ostavi replike koje će “ući u narod” i početi da se pojavljuju u rubrici “mudre misli velikana” potpisane Tominim imenom. Ajd što nisu mudre, nego su i nedorečene, pune opštih mesta, ali i kao takve rade posao kod publike koja tu priču pije kao što Toma pije viski.

Toma na Silvanin predlog “bil ti pjevao za malo širu publiku”, odlazi sa njom u Tuzlu gde ulazi u vrtlog pića, kocke, i zaljubljenosti u svoju partnerku na bini, koja ga napušta u potrazi za daljim angažmanima, a on ostaje da se nosi sa svojim emocijama koje deklamuje skoro aspergerski: “ja bih morao malo i da volim”.

Tu možda leži i najveći problem Milana Marića kao filmskog Tome. Njegov manir u glumi da rečenice izgovara hladnokrvno, sa tim promuklim glasom i spuštajućim tonom, tako da gledalac skoro i da ne čuje sam kraj replike, zaista ima smisao u ulogama kao što je lik operativca BIA u Državnom službeniku.

Ovde međutim sve vreme gledamo tog istog operativca BIA sa lošim rekvizitima, poput gumenog nosa i četkaste perike, koji menjaju i dužinu, i boju i razbarušenost, već od trenutne epohe Tominog života na platnu.

Nakon tog prvog Tominog ljubavnog sloma, opet preko Silvane, u njegov život ulazi izmišljeni lik menadžera Drde (Andrija Kuzmanović) koji sve vreme Tominog profesionalnog i privatnog života ima zaštitničku ulogu prema njemu, poput anđela čuvara koji iznova i iznova pruža šanse svom štićeniku i nosi se sa njim kroz probleme u koje se ovaj sudbinski upliće. Ovo je možda i najkompletnija uloga u filmu, čist zicer za Kuzmanovića koji je to naravno iskoristio, i može se slobodno reći, ukrao šou ostalim akterima koji u produkcionom šarenilu nemaju ni prostora ni vremena da se razviju do kraja.

 

Jer dijapazon likova toliko je širok, da zapravo sve vreme posmatramo jedan kostimirani mozaik onovremene estradne elite, i već nakon prvog pojavljivanja Tozovca recimo (još jedna mala ali simpatična uloga Ivana Zekića, koji je, iako bez ikakve sličnosti, uspeo da pogodi Tozovčev smisao za humor), te Radmila Armenulića (Vukota Brajović, kako i zašto on, pitajte Bjelu), Miće Orlovića (Lazar Sakan, isto pitajte Bjelu), publika s nestrpljenjem čeka da vidi ko će sledeći upasti u kadar i izmamiti im onaj “ahahahaha, gle ga ovaj” osmeh.

Najviše smeha tako je ubrao Cile Ilić, Manulać u ulozi Cuneta, a ništa manje smešan nije ni Zdravko Čolić, dok su Zoran Radmilović, Mika Antić i Dragan Nikolić, na nekoj kućnoj pijanci, potpuno nepotrebni. Tu je negde i Davorin Popović, te Kemal Monteno, i uz sve njih bi obavezno trebalo da ide cast lista, jer sve i da uključite sva čula, teško da ćete na prvu (a i na drugu) pogoditi ko je od njih ko “u stvarnom životu”. Ništa manje smešan nije ni lik Lepe Lukić, koja se pojavi tu i tamo, tek da nešto opsuje sa čašom alkohola ili kartama u ruci, i u izvedbi Olje Bacić, to deluje groteskno – šteta, jer je jako talentovana.

I dalje, dešava se šta se dešava, Toma živi raspušteno, Silvana se udaje za Armenulića, srce mu je ponovo slomljeno, onda upoznaje zgodnu crnogorsku manekenku (sasvim solidna uloga Milene Radulović) koju ženi (prethodna dva braka kao da ne postoje), koja ga vara te brak ubrzo puca, a on već u potrazi za svojom sudbinom odlazi u Ameriku, gde u svoju muziku počinje da unosi latino note, živi rock n roll životom i upoznaje svoju buduću suprugu Gordanu (Sanja Marković, ovo ime valja upamtiti, možda i najbolje izvedena ženska uloga u filmu).

Po povratku u Beograd, Toma počinje lečenje uznapredovalog kancera, a njegov odnos sa doktorom (Benčinom), na ivici je dubokog nerazumevanja i prezira prema načinu na koji se pevač ophodi prema svom telu, porodici i životu bez odgovornosti, sa mnogo alkohola i u opšte svim onim što svaki zdravstveni radnik prezire. Ulje na vatru u njihov odnos dodaje i Tomin nihilistički i provokatorski odnos prema tretmanu, o kojem on sve vreme zbija šale, što doktora dovodi do ludila koje kulminira edukativnim monologom da su alkohol i cigare, ipak štetni.

 

I iako bi film svoj puni potencijal trebalo da doživi tek kroz najavljenu seriju koju televizijska publika željno iščekuje, to svakako nije opravdanje za 140 minuta filmskog, na trenutke, dosadnog rolerkostera, sastavljenog od skečeva sa glumcima u drečavim kostima.

Međutim, ovaj projekat i ne srkiva da mu je idejni cilj čista zarada, i kao takav, za njegove kreatore predstavlja poveliku koku sa zlatnim jajima, kojoj se možda ni oni sami nisu nadali.

Ta sada već defaultna forma filma koji postaje serija, pretvorila se u čist konzumentski proizvod i biznis, i malo toga ima zajedničkog sa izvornim značenjem filma kao posebne vrste umetnosti.

Otuda se i kritika, bilo ona pozitivna ili negativna, odnosi na proizvod a ne na film ili seriju, iako Toma, po svojoj formi, ili formama, to i jeste.

Da ne bih dalje spojlovao, kako zbog onih koji film još uvek nisu pogledali (zar ima takvih?), tako i zbog toga da me Bjela ne bi tužio, predlažem vam da, ukoliko baš ne možete bez “Tome”, ne klikćete na kojekakve linkove, već da zaista kupite bioskopsku kartu.

Jer jebi ga, neki ljudi su ipak uložili vreme, novac i trud da se film snimi, glumci kakvi god da su, naši su i rade svoj posao onako kako to vreme u kojem žive nalaže, i to što među njima nema nekog novog Mije, Paje i Čkalje, ne znači da nisu talentovani, već da je sve otišlo u tri lepe filmske pičke materine, a oni su za to najmanje krivi.

Ako bi na kraju i morala da se napravi nekakva paralela sa jednom od Tominih pesama, film bi najviše podsećao na “Pesme moje”, kičastu kompoziciju sastavljenu od refrena ili ključnih stihova  različitih Tominih hitova, koji svaki za sebe zvuči kao remek delo, dok svi oni zajedno slepljeni u jednu pesmu, škripe kao kakofonija nespojivih ritmova i ukusa.

Leave a Reply

Your email address will not be published.