Zašto Srbija nije imala šanse?

Predsednički, parlamentarni i beogradski izbori 3. aprila završeni su, po svoj prilici, odlukom Aleksandra Vučića da otera RIK na spavanje bez mleka, to jedino telo koje je imalo zakonsko pravo i obavezu da proglasi zvanične podatke o izlaznosti, te preliminarne rezultate izbora.

Proćelavi tip, valjda predsednik komisije, nemuštim saopštenjem, pročitao je verovatno unapred sastavljen scenario o povlačenju na jedan dan, ne bi li zbunio one koji su sa nestrpljenjem čekali da pre ponoći čuju zvaničan podatak makar o izlaznosti, ako već ne i same rezultate glasanja.

Nije se desilo, otišli su da spavaju dubokim snom dugim 24 sata, prepuštajući dirigentsku palicu Aleksandru Vučiću da izbornu noć kroji po unapred pripremljenoj mustri sa karo papira.

Sa druge strane, dobili smo gromoglasni muk opozicije, nekakav bizarni performans Dobričinih pulena, i zabrinuto lice novog-starog-doživotnog? predsednika koji je saopštio svoju izbornu pobedu već u prvom krugu, valjda svestan činjenice da bi u drugom verovatno izgubio.

Jer odlazak u drugi krug predsedničkih izbora nikada za njega nije bila opcija, sada kada politička agenda onoga što je od nje u Srbiji ostalo, pliva u dubokim i mutnim kriminalnim vodama kojima je sam, svojim kanalima, krčio put do praktično svih institucija u zemlji.

Tokom glasačkog dana, sa različitih strana stizali su izveštaji o nepravilnostima, a slike redova pred biralištima ulivale su nadu opozicionim glasačima da bi Vučićev april u Beogradu, kao u Čolićevoj pesmi, mogao postati jedno prošlo doba.

Nezavisna a državna posmatračka tela kao što su Cesid i Ipsos, puštali su tokom večeri probne statističke mamce, spuštajući i podižući osvojene procente verovatno onako kako je maestro sa Andrićevog venca dirigovao.

Optimizam opozicionih glasača, koji su putem svojih posmatrača dobijali nerealno ubedljive rezultate na nivou Beograda u svoju korist, ubrzo je splasnuo u apatiju i očaj, i to onog trenutka kada su shvatili da opozicioni lideri nemaju nameru da se slavodobitno pojave pred svojim glasačima i pozovu ih da izborne rezultate brane na ulici.

Šta se dešavalo u izbornim štabovima opozicionih prvaka, ne znamo.

Kako je mogao da izgleda taj scenario?

Pa recimo ovako:

Sede Marinika, Ponoš, Đilas and crew i razmatraju svoje rezultate, a onda Marinika naivno pita Ponoša, imamo li mi neku silu da protiv Vučićevih navijača branimo glasove dok policija posmatra kako nas premlaćuju, na šta joj Ponoš odgovara negativno.

Zvuči li vam ovaj scenario poznato?

Ovaj fiktivni dijalog vraća nas zapravo u mesece pred ubistvo Zorana Đinđića, tačnije u vreme pobune crvenih beretki na mostu Gazela, kada je, i sam tek tada uviđajući u šta se upustio, Đinđić pod pritiskom ondašnje duboke države, potpisao kapitulaciju uprkos pobedi na izborima 2000, i to onog trenutka kada je otišao u Kulu, gde je pružio ruku Legiji, ne znajući da mu je ovaj već presudio.

Od tada, pa do 2012. koja se uzima kao godina dolaska na vlast SNS, usledio je “pad sa stilom” svih tekovina 5. oktobra, kroz vešto vođene kampanje orkestrirane iz nerasformiranih jezgara službe DB-a, te produžene ruke Kremlja na Balkanu.

Stiče se zapravo utisak da je 5. oktobar, u današnjem svetlu, izvela sadašnja elita koja je odlučila da je Miloševiću istekao rok trajanja i okrenula mu leđa, ili makar zažmurila na oba oka za ono što će uslediti.

A usledilo je njegovo hapšenje, te izručenje tribunalu u Hagu, ali i sva kasnija hapšenja onih čije je suđenje zahtevala međunarodna zajednica.

Ti prljavi poslovi prepušteni su novim demokrtskim vlastima koje se nisu usudile da sprovedu radikalne građanske promene u društvu kojim de facto i nisu vladali.

Nedugo nakon uspostavljanja novih demokratskih vlasti, stvarni beneficijari petooktobarskih promena, vešto su ovu svoju zakulisnu pobedu, proglasili veleizdajom, nalepivši je kao etiketu onima koji su im smetali na putu ponovnog uspostavljanja apsolutne vlasti, koja danas sasvim legitimno upravlja Srbijom, naizgled poštujući sve forme demokratskog društva.

Otuda su svi preformansi demokratije koji će uslediti od 2000. na ovamo, zapravo providan paravan za fiktivni oblik vladavine naroda, koja čak ni nominalno ne ispunjava osnovne preduslove za svoje ostvarivanje, čak ni u delimičnom obliku.

Stoga bi građanska elita, ili bar ono što je od nje u Srbiji ostalo, počevši od političara, te različitih nevladinih organizacija, nezavisnih analitičara i medija, stvari već jednom trebalo da počne nazivati pravim imenom i upravo takvu realnost iznositi u svojim nastupima.

To međutim, ni dan nakon krajnje neregularnih izbora, nećete pročitati niti čuti, čak ni od onih koji slove za najljuće opozicionare i uporni glas zdravog analitičkog razuma.

Čak i neki od najupornijih i najdugovečnijih kritičara vlasti, podlegli su svom “pristojnom” legalističkom maniru, i kroz analizu rezultata izbora kao sasvim regularnih, zapravo pružili Vučiću legitimitet na koji se on poziva već 10 godina, iako svi, a ponajbolje on sam, znaju da je on izgrađen na lažima, krađi i pretnjama silom, koja nije daleko ni od fizičke likvidacije onih koji dignu glas dovoljno visoko.

Kada se sve uzme u obzir, građanska elita Srbije, morala bi da prestane da se vajka uverenjima da građani ove države zapravo žele da žive u diktaturi, da žele autoritarno društvo i vole majčicu Rusiju.

Ako niko drugi, bar bi oni morali da znaju sve o načinima na osnovu kojih se kreira javno mnjenje, te da već jednom sasvim otvoreno kažu da već 30 godina ovim društvom upravlja, estradno-sportsko-tajkunsko-kriminalno-politička vrhuška uz pomoć ruske i kineske obaveštajne službe, pa kad već jednom prevale i to preko svojih usta, možda građani ove zemlje zaista i počnu da im veruju, jer ćutanjem o ovim krucijalnim uzrocima važećeg stanja u državi, oni postaju saučesnici u višedecenijskom zločinu nad sopstvenim narodom.

Leave a Reply

Your email address will not be published.