Šta je nama naša pesma dala, da imamo Konstru za maršala, ili zašto Srbija (ne)može biti zdrava

Pre izvesnog vremena, tačnije pre dve nedelje, sasvim slučajno naleteh na jednog drugara, dugo se nismo videli, red je bio i da se taj nenadani susret zalije, po dogovoru razume se, na starom mestu i u precizno vreme, kako to već ljudi na pragu zrelih godina rade, bez imalo spontanosti i uvek uz neki cajtnut.

Priča on meni o svojima, o porodici, planovima za budućnost, novcu i bolovima u kolenima, ja njemu opet o svojim leđima, nismo, složismo se “mladi ko nekada”, ipak, ne zovem ga da ostarimo zajedno, za to će se valjda pobrinuti naše lepše polovine.

– Nema šta – kaže on meni – da mi je samo da i u 80+ ostanem bistar kao moja baba.

– Svaka čast – rekoh – pozdravi babu mnogo.

– Znaš – nastavlja on meni – …znaš li ti šta me baba pita pre neki dan?

– Ne znam, nešto o penziji? – pokušao sam da pretpostavim.

– Ma kakvi – kaže on i nastavlja – pita me: “je li sine, a šta je to hajp”?

– I, šta si joj odgovorio? – pitam uz osmeh.

– Pa ništa, reko, bako, to ti je kad Vučić prvo objavi da imamo žita i zaliha za narednih sto godina, a onda sutra kaže da ništa od toga nemamo i da će svi da pocrkamo od gladi i nuklearne katastrofe, pa onda cela Srbija danima razglaba šta je ludak hteo da kaže, ili kad saopšti da virus ne postoji, a onda sutra preti punim grobljima – objašnjava on svoj elaborat babi.

– Pa dobro je – kažem ja njemu – lepo si joj to poređao.

– A znaš šta ona kaže? – reče on uzbuđeno.

– Ne znam – rekoh – šta kaže?

– Kaže ona: “dobro sine, ja mislila da taj hajp ima neke veze sa ovom Konstraktom”.

Baka, ispostaviće se, iako uspešno gazi osamdesete, redovno otvara žute portale i svoju Facebook stranicu, čita komentare i voli sve što vole mladi, pa je tako, skrolujući raznorazne lajne na temu Eurosonga, u više navrata naišla i na tu, ne tako novu, ali svakako tuđu, samim tim i prezrenu reč: “hajp” – koja kao i mnogi anglikanizmi pre nje, u svega četiri slova, ovoga puta daje potpunu kliničku sliku fenomena koji Srbi na maternjem jeziku zovu: “svakog čuda, za tri dana dosta”.

U oksfordskom rečniku piše da je hype “situacija o kojoj se naširoko diskutuje i koja se intenzivno promoviše u medijima u cilju privlačenja svačije pažnje, odnosno najšireg mogućeg auditorijuma”.

Na istom mestu stoji i da hype objašnjava proizvod ili događaj koji se pokušava predstaviti uzbudljivijim ili važnijim nego što on zapravo jeste.

Neko bi rekao , da – to je u stvari ono što mi zovemo”izvikana stvar”, ali ona to zapravo ne mora nužno i da bude, što implicira da tada i ne bi bila “izvikana”, već samo stvar, dobra ili loša.

Jednom mišlju, hajp je nešto čemu i deca u vrtiću, ali i prvi tim staračkog doma u boćanju, posvećuju veliku pažnju, o njemu se vode diskusije, polemike, formiraju se grupe “za” i “protiv”, dakle događaj koji se svojom pojavom propeo do usijanih vrhova nacionalnih interesa, no zapravo je običan blještavi balon nakon čijeg pucanja ostane samo ustajali vazduh i zgužvana guma da nas seća na blistave trenutke njegove slavne prošlosti.

I ništa više.

Osim možda…ako to nije Evrovizija…preciznije proizvod, odnosno pesma, zapravo nastup, ma kompozicija, tekst, performans, ma projekat, ma…nije ni važno šta je, elem to je nešto “nikad viđeno” na ovoj muzičkoj manifestaciji, koja je preko noći dobila svog balkanskog favorita za osvajanje staklenog mikrofona u Torinu.

E tu smo mi Srbi već na svom terenu…i nemoj neko sad da mi gasi televizor, daj vamo taj daljinac da ga zalepim ovde za sto, sada dakle, kada jednom u godini…ma kakvi godini: sada kada jednom u sto godina imamo našu Lady Gagu na najprestižnijem muzičkom takmičenju, i još naše gore list…čuj Joksimović, Šerifović, nemoj da ti se neko smeje…nego, ajmo sad polako: … ženo, daj vamo taj lavor i bokal, i ponesi peškir, mama će deco, tati da pere noge, a vi pljeskajte rukama…i gasi to svetlo – počinje!

Moja generacija iz ’42.

Sam istorijat najvećeg muzičkog takmičenja na svetu, Eurosonga, nije od preterane važnosti za ovu, sada već instituciju, i tokom svog ozbiljnog staža, pravila su, uz nebrojeno mnogo izmena, od početka zapravo bila vrlo jednostavna: zemlje Evrope izaberu svog izvođača, on ode u neki od gradova domaćina, i pokuša da tamo svojim nastupom i kompozicijom osvoji najviše glasova žirija, publike, ili čijih već.

I tako punih 66 godina, što je čini i Ginisovim rekorderom za najduže kontinuirano televizijsko takmičenje muzičkih kompozicija na svetu, kao da ih ima bezbroj.

 

Nastala kao izraz potrebe za zbližavanjem evropskih država, odnosno evropskih naroda nakon Drugog svetskog rata, i to kroz živi prenos nacionalnih javnih servisa čiji su produkcioni apetiti iz godine u godinu rasli kako se razvijala televizijska tehnika, Evrovizija je u samoj srži svog osnivačkog akta, već u startu prekršila svoj izvorni zavet, i odredila četiri, odnosno pet zemalja, sa titulom “prvih među jednakima” (Velika Britanija, Nemačka, Italija, Francuska i Španija).

Jer jebi ga, “čija je zemlja, onoga je i vera” (potraži Augsburški mir).

A zemlja je svakako njihova, uzmi ili ostavi.

Tako će ovih pet država, od ustanovljavanja ovog pravila, uvek direktno, no matter what, nastupati u finalu, sve i da padaju sekire, da ne kažem bombe.

A bombe su dakako padale, i to ne negde tamo u Africi ili Aziji, nego u samoj Evropi, tačnije u Jugoslaviji, zemlji koja je paradoksalno, živeći svoju labudovu pesmu, pred sam kraj svog postojanja, prvi i jedini put osvojila ovo takmičenje 1989. godine, budalastom kompozicijom zadarske grupe Riva “Rock me baby”, uzevši tako štafetu godišnjeg organizatora.

Igrom sudbine, ili velikih sila, Evrovizija je te 1990. godine iz Zagreba, pobedničkom pesmom italijanskog kanconjera Totoa Kotunja “Inseme – Unite tonight Europe” (Evropo ujedini se večeras), najavila formiranje onoga što će tri godine kasnije postati Evropska Unija, a Jugoslaviji “donela” vetrove rata, koji će uz prekide, šibati ovim prostorom čitave naredne decenije.

 

Za sve to vreme, Evropa je pevala i mirisala ono što se kuvalo u balkanskom loncu, kao da je se nimalo ne tiče sve ono za šta se, pre svega političkim i diplomatskim, ali i kulturološkim sredstvima poput Evrovizije, u svom izvornom stanju borila: za mir, stabilnost, Vučić.

I ne, nije greška u kucanju, jer jednako idiotski kako slovi i predsednikov izborni slogan, Evropa se zalagala za mir i stabilnost, vešto kalkulišući i štiteći samo svoje, i interese onih svojih klijenata koje smatra dostojnim takve zaštite, kako u svetu, tako i na sopstvenom tlu.

Ipak, šizofreno je Evropu optuživati za početak rata na prostoru bivše Jugoslavije, za navodno naoružavanje i huškanje. Na kraju svega, ne ubija oružje, nego čovek, a ovoga puta nisu nas ubijali ni Turci, ni Nemci, ni Austougari.

Ubijali smo sami sebe, puškama, pištoljima, topovima i tenkovima, a kad nije bilo municije, zarđalim kašikama valjda.

I dok je Evropa preslagala blokove demoliranog Berlinskog zida dalje na istok, narodi Jugoslavije prerasuli su se i skućili u brloge svojih mikro država, da svako okopava svoju baštu kako misli da treba i pljuje komšiji preko živice, pravo u dvorište.

Front se nakon decenije sukoba, sa ratnih bojišta preselio u arene raznoraznih sportskih i kulturnih događaja, a kada je Srbija, tačnije SCG, prvi put nakon godina izolacije, 2004. poslala svog predstavnika na Evroviziju, otpočela je jedna nova epoha ove manifestacije, koja je sa ulaskom novih učesnica u proces glasanja, podigla lestvicu takmičarskog standarda visoko, goneći je dalje u eksponencijalni rast.

Tri molitve za dva flamingosa i lane

Poslednji nastup na Evroviziji pred decenijsku pauzu, krnja Jugoslavija (SRJ) beleži 1992. godine u Malmeu, sa numerom “Ljubim te pesmama” u izvođenju Snežane Berić, šifrovanog imena Extra Nena.

Izboru je prethodila Jugovizija održana u Beogradu, koju su bojkotovale Slovenija, Hrvatska i Makedonija, a Nena je odnela tesnu pobedu nad Vampirima i njihovom pesmom “Ding, ding dong”, sa večitim pitanjem i prokletstvom koje do danas prati svako nacionalno takmičenje: da li je izbor namešten, da li bi bilo bolje da smo poslali neku drugu pesmu, da li je pesma dovoljno Evrovizijska, šta god to značilo…

 

Usledio je period krvavih sukoba i međunarodnih sankcija, i proći će čitavih 12 godina dok evrovizijsko sunce ponovo ne ogreje Srbiju i njenog predstavnika ili predstavnicu na ovom takmičenju.

A onda je 2004. svanuo i taj dan.

Regionom su ponovo počeli da struje vetrovi estradnog Bratstva i jedinstva, i brojni izvođači okovani granicama nacionalnih država, tražili su svoju šansu u zemljama dojučerašnjih neprijatelja, a saradnja među pevačima sa prostora bivše Jugoslavije, bila je ključ strategije povratka zlatnog doba neke nove estradne imperije.

Merlin, Rozga, Severina, Cetinski, Mata Hari…ponovo su punili beogradske hale i stadione, a za Čolu, Joksimovića, Džinovića, Balaševića i Bajagu, tražila se karta više, od Vardara do Triglava, tržište je dakle opet cvetalo, a apetiti brojnih regionalnih umetnika prerasli su okvire čak i ovog novog-starog jugoslovenskog prostora.

Kako je Amerika ipak bila previše daleko, a britansko ostrvo, na kom je zube polomilo i jedno Bijelo Dugme, ostalo previše hladno i kišovito za nežnu balkansku dušu koja se do juče gušila u krvi, jedina realna šansa za naše izvođače bila je Evrovizija, blještava svetla njene popločane pozornice i kemp kostimi i koreografije, koje iz godine u godinu probijaju granice lošeg ukusa.

Ali, o ukusuma ne vredi raspravljati, pa je i sam lišen ovog i onako besmislenog tereta, led evropske scene probio niko drugi do – Lane moje, u narodu poznat kao Željko Joksimović.

 

Od te godine, zapravo od tog nastupa pa nadalje, Joksimovićev karijerni uspon postaće ujedno i svojevrsna paradigma uspeha za svakog ko odluči da se lati nota kao životnog poziva, u nadi da će i on/ona jednog dana ukrstiti mikrofon sa nekom novom Ruslanom i u godinama koje slede, objaviti pregršt hitova, oženiti lepu voditeljku, kupiti tri televizije, itd…

Joksimović je, kao i mnogo puta kasnije, uspeo da i ovu šansu prepozna i pretvori je u instant uspeh, a svoju karijeru munjevito lansira u orbitu regionalnog javnog prostora, vraćajući dotad skoro pa zaboravljenu instituciju Eurosonga na pijedastal pitanja od nacionalnog značaja.

Eurosong je tako dobio novi kontigent ozbiljnih izvođača sa balastom sveže ratne prošlosti na leđima, a Srbija kao zemlja, dobila je svoju igračku-plačku, zbog koje se liju suze, napuštaju žiriji, nameštaju glasanja i razdvaja i ono malo nacija što je ostalo u kakvoj takvoj nacionalnoj zajednici.

A možda za bolje i nismo…

Tek, nedugo nakon što se Lane trijumfalno vratio sa te, za nas, nulte Evrovizije, donoseći sa sobom srebro koje sija zlatnim sjajem, ali i tapiju na ekskluzivno prijateljstvo sa prvom amazonkom Evrope Ruslanom, usledio je i prvi ozbiljniji skandal, koji će nezvanično postati deo protokola skoro svake potonje Beovizije, a bogami, neretko i samog Eurosonga.

 

Naime, ružičasto bizarni dvojac mešanog srpsko-crnogorskog sastava “Flamingosi” upotpunjen autentičnom pojavom estradne legende Luisa, 2006. sa svojom kompozicijom “Ludi letnji ples” bio je već viđeni kao pobednik Evropesme, a potencijalno i visokoplasirani finalista Evrovizije, koja se te godine imala održati u Atini.

I sve bi to tako i bilo, da im konce nisu pomrsili prsti provincijalnog balkanskog politikanstva, svojstveni valjda ovim prostorima, koji su te godine inaugurisali izbor za Evropesmu/Evropjesmu, u staru dobru tinejdžersku igru – “čiji je veći”.

Centimetri su tada odlučili da je pet golobradih đetića, nepoznatog imena, a pod firmom “No name”, u zbiru odnelo neslavnu pobedu, dok su glasovi publike jasno rekli da su brkati Flamingosi doslovno oduvali ćosavu petorku sa bine, pa je taj srpsko-crnogorsko-evrovizijski Maksimir najavio već unapred dogovoreni razlaz dva oka u glavi jednog bića, Srbije i Crne Gore, i poslao mutantsku zajednicu SCG na dugo putovanje u noć.

Obraz Srbije već sledeće godine osvetlala je dotad nedovoljno afirmisana Marija Šerifović, šumadijsko devojče prodornog glasa, koja je svojom androgenom pojavom i pesmom krojenom “po svim evrovizijskim standardima”, uspela da pridobije glasove dijaspore i donese stakleni pehar u Beograd.

“Molitva” je Mariji, kao izvođaču, donela first, the best and the last hit.

Ali Marija je, kao estradna figura koja živi na slavi svoje pobede, ostala da žari i pali javnim prostorom kao svemogući mali buda koji se rezume i pita za sve, i koja neskromno koristi ovaj udeljeni joj legitimitet, koji izgleda kao da se svake godine obnavlja.

Sledeće godine Srbija je, kako to pravila nalažu, bila domaćin takmičenja, a svoj krešendo, ova era evrovizijskih uspeha, doživljava sa blistavom organizacijom u beogradskoj areni.

Voditeljski dvojac bez kormilara, Joksimović-Janković (dvoje su se tako i smuvali), bili su domaćini takmičenja, a bezmalo svi oni koji su prvi poboli svoje osvajačke zastavice u evrovizijsko tlo, svojatali su ovo takmičenje, likujući nad onima koji na vreme nisu prepoznali njegov potencijal: “e sam ti reko da će ovo da bude svetska stvar broj jedan, a vi se svi nećkate: kao sve vas nešto blam, sramota, ne gledam ti ja to, gej ovo, gej ono…e prc sad”!

Nakon ovog, de facto, organizatorskog uspeha, usledio je i očekivani pad interesovanja za ovo takmičenje, po onoj staroj dobroj “neće grom dva puta u isto mesto”.

Jer oće dijaspora da pogreši jednom, ali neće dva puta: što smo glasali, glasali smo, aj sad malo nek glasaju i plaćaju poruke drugi, krvav je ovaj lebac bauštelski.

 

I zaista, kad se ova suluda parada evrovizijskih prvoboraca završila, usledile su godine anonimusa, poluafirmisanih i neafirmisanih izvođača koji su tražili svoju šansu i put, da makar na lokalnom takmičenju obuku sintetički evrovizijski kostim i eventualno se dobro provedu na nekom od pobedničkih putovanja, pošalju odande koji selfi za tabloide i magazine, i mole boga da završe takmičenje u polufinalu, da posle mogu da vilene po gradu i hotelskim sobama, bez presije neprekidnih proba i čekanja u redu za nastup – jaoj, jadni oni.

Bilo je to vreme lutanja i promašaja za Srbiju, a stupidna evrovizijska logika, koju izgleda prati većina zemalja učesnika, da na takmičenje šalju slepe kopije prethodnih osvajača kao “siguran recept za pobedu”, umrtvila je ovu manifestaciju i uniformisala njene izvođače u red Ruslana, red bradatih žena, red Tolkinovih čudovišta, i tako na smenu.

Ipak, Evrovizija je i dalje nastavila da igra ulogu slatkog greha različitih društvenih grupa, koje se javno odriču praćenja iste “u ime zdravlja”, dok potajno, na nju gledaju kao na uvijenu krempitu koja strpljivo čeka završetak višemesečne dijete:

“Ma olizaću samo ovo malo okolo da se ne raspadne…ok, možda samo još malo ovo sa strane…uh vidi odlomilo se, daj to da pojedem da se ne umrlja ostatak”…i tako sve do trešnje na vrhu kolača.

A tada konačno i sami sebi priznamo da smo stoke, i da nas baš briga: jeste, volimo slatko, volimo krempite u celofanu, volimo Evroviziju kao kevu i ćaleta, i šta ćemo sad!

We need a hero!

Srpski javni servis, ta zloglasna TV Bastilja, koja nakon kraćeg eksperimenta sa slobodom govora, evo već deset dugih godina ponovo korača utabanim stazama gebelsovske slave, nikada nije imao jasnu politiku svog delovanja, onu koja služi, kako joj i ime kaže, svim njenim građanima, a u cilju jasnog, tačnog i objektivnog informisanja širokih narodnih masa.

U tom maniru, ovaj državni frankenštajn, iz godine u godinu, kako se kome u Aberdarevoj digne, odlučuje da određene formate svog redovnog programa nagradi visokom produkcijom, dok druge skida sa repertoara, tak eto po nekoj suludoj uređivačkoj logici, u kojoj se ne zna ko pije, ali se vrlo dobro zna ko plaća: svi mi koji finansiramo njihove sulude projekte i masne sinekurčine, tek eto da ljudi ne ostanu bez posla.

Ove godine RTS nas je umilostivio iznenađujuće nepretencioznom, ali krajnje gledljivom Beovizijom, kao što nas je ono jedne godine prijatno obradovao prigodnim novogodišnjim programom, u kojem nam je, sećam se, Marija Veljković (devojačko Slagalica), u igri koja nosi najviše poena, svojim zavodljivim plesom pokazala da “ko zna zna”, i time volšebno ukrala šou svojim dragim i lepim koleginicama.

Osveta je ipak bila slatka, pa je Vriština Radenković u kontra napadu, ne samo dobila ulogu domaćice Green rooma na Beoviziji, nego joj je dodeljeno i počasno mesto u timu ovogodišnje pobednice tog takmičenja, ratničkog imena Konstrakta, civilnog Ana Z Đurić.

Šou je, nekim neobjašnjivim spletom okolnosti, sakupio veliki broj kvalitetnih kompozitora i muzičara, voditelji su čak savladali i nimalo laku koreografiju uz numeru nekog italijanskog pop pevača, a Kosjerina je, stroga poput upravnice ženskog logora, vešto izvela sprovod izvođača, od bine do “zelene komore”.

Smenjivali su se prve i druge večeri pred mikrofonom različiti hibridni sastavi i solo izvođači, sa zalutalim nezavisnim elementima poput Ane Stanić i Aleksandra Sofronijevića, u Grandu poznatijeg kao Sofra, ali i titanima estradne scene kao što su Aca Lukas i Bajaga (samo kao kompozitor).

Ulogu isključivog favorita u danima koji su prethodili izboru, sebi je neskromno dodelila garderobe oslobođena Sara Jo, a čaršija je brujala da bi upravo ona trebalo da predstavlja Srbiju u Torinu.

Sudbina je ipak htela da iz rodnog sela u svet ode Konstrakta, skromna plavooka pojava iz sastava redovnih učesnika Beosonga Zemlje gruva, sada kao samostalni projektni arhitekta svog umetničkog dela Triptih.

 

Od početka svog delovanja, zapravo od svoje premijerne pojave na Beoviziji, fank soul rege sastav Zemlja gruva, idejnog tvorca i frontmena, upornog i ponekad talentovanog Milovana Boškovića, redovno se vraćao ovoj manifestaciji, sa manje ili više uspeha, uglavnom je koristeći da svoju pop muziku izvuku iz zagušljivih podruma beogradskih klubova, i dovedu je pred široke narodne mase.

Njihove dve pevačice interesantnih vokalnih sposobnosti, Zoe Kida i Konstrakta, simpatične pojave neopterećene snobovskim stegama beogradskih andergraund protokola, rado su se odazivale ovoj treš manifestaciji, i u isto vreme uspele da za sebe i svoj bend izgrade status uticajnog urbanog sastava koji na svojim nastupima okuplja krem beogradske muzičke i akademske scene.

Ipak, kao u svakom muzičkom bućkurišu žanrova koji pati od previše članova, viška muziciranja, napornih aranžmana i manjka istinske kompozicije, Zemlja gruva u svojoj, ne kratkoj karijeri, uspela je da izbaci svega nekoliko poluhitova, jedan opšte poznati evergreen “Najlepše želje”, i niz zanimljivih vizuala koji su dodatno osvežili pretenciozne numere.

Jednako neopterećeni kao i pre više od 10 godina kada su se prvi put pojavili na ovoj manifestaciji, Zoe i Konstrakta nastupile su te večeri sa odvojenim numerama, sada zrelije i iskusnije za jedan ozbiljan period proveden na javnoj sceni.

I dok je Zoe Kida ponudila pomalo mrtav solo nastup ali svakako sjajnu kompoziciju i izvođenje, Konstraktu je pratio tim muzičara predvođen Milovanom, sa numerom “In corpore sano”.

I mogu samo da zamislim kako je izgledao čitav taj dan za Konstraktu i kreatore ovog nastupa, koji se od jutra, pa sve do proglašenja pobednika, verovatno odvijao kao još jedan u njihovim rutinskim životima.

Ustala je, ispratila decu u školu, stavila ručak, ponovila možda koreografiju i tekst pred nastup, došla uveče sa svojim bendom na uvek neugodni živi nastup, a nakon glasanja otišla kući kao buduća regionalna, možda evropska, pa i svetska zvezda o kojoj danas piše Njujork tajms, Megan Markl razmišlja da svog frizera proglasi Serom, a Lady Gaga premotava video i misli se gde je pogrešila sa svojim prethodnim albumom.

 

Niko međutim sa sigurnošću nakon svega ne može da kaže koja li je Konstraktina tajna ovog meteorskog uspeha, koji je strpljivo sve ove godine čekao da izbije u pravom trenutku i osvoji publiku širom starog kontinenta.

Kao i za svaki sličan uspeh, i za ovaj je bilo potrebno nekoliko ključnih faktora.

Jedan od njih je možda i taj što je poraženom urbanom glasačkom telu na prethodno održanim izborima, trebao neki novi, smisleni, pristojni, školovani heroj ili heroina kao surogat prave političke opcije kojoj bi bez razmišljanja mogli da podare svoj glas i očekuju pobedu dobra nad zlom, smisla nad besmislom, koncepta nad stihijom, poruke nad beznađem.

Drugi je zamor beovizijskog materijala, koji ipak solidno osvežen, nije uspeo da ponudi ništa epohalno novo, nasuprot Konstraktinoj altruističkoj poruci o stanju nezavisnih umetnika u društvu bez državnih institucija.

Njen nastup, iako u krajnjoj instanci potpuno besmislen, kao i svaka konceptualna umetnost koja je odavno napustila svoj zenit uticaja i prešla u domen beskorisnog kiča, što je svakako čini zanimljivom kao takvom, ponudio je razočaranom glasačkom telu tračak kulturne pobune, prihvatljiv različitim socijalnim slojevima, a opet sasvim bezopasan za vladajuću strukturu kojoj odavno ne preti bilo kakva iole ozbiljna revolucija.

Osim toga, narodne mase vole diskretne heroje, koji se pojave niotkuda i odnesu ubedljivu pobedu nad favorizovanim protivnikom, to je bajka o malom čoveku koji u neravnopravnoj borbi Davida i Golijata odnese blistavu podebu sa porukom: ja sam obična kao i vi, mene ovo ništa ne interesuje, ja nisam ni mislila da ću da pobedim, jebo mater šta ću sad, da sam znala ne bih ni došla…a narod onda kliče, bravooo, takva nam i treba, ona opet onda kaže, ali ja sam dosadna, smerna, ja samo upravljam svojom zgradom i vodim psa sa sobom, i što se više pravda, narod je više voli, zvezda je dakle rođena.

 

E sad, nema tu nikakve lažne skromnosti, jer verujem da Konstrakta i jeste skromna i obična žena, a tu iskrenost narod ume da prepozna i ceni. Ipak, sva ta skornost i iskrenost nikada zapravo nije bila prvi adut arhetipskog evrovizijskog pobednika. Jer Evrovizija i nije takmičenje u iskrenosti, već u jednoj izvitoperenoj realnosti kao begu od sumorne svakodnevice.

Ali kao i mnogo puta pre, Srblje je ovo videlo kao svoj krstaški rat protiv neukusa i evrovizijskog kiča, i kao što to uvek biva kad se dohvatimo ustaničke sablje, u svemu tome se neretko i pretera, a narod se priklanja novom vođi, već po nekoj logici krda, i sam od sebe.

Na kraju svega, u celoj ovoj evrovizijskoj ujdurmi, sama kompozicija i tekst pesme, ponudili su slušaocu onaj tajni sastojak, koji uz pljeskanje i blesavu koreografiju, ljudima otvara čakre i goni ih da po ceo dan u glavi vrte mantru “biti zdrava”, a da i sami ne znaju zašto.

I ne, ovoga puta ni jezička barijera nije bila prepreka da Evropa združenim dlanovima postavi Konstraktu na visoko peto mesto, a ispod favorizovane Ukrajine kojoj je, kako to zluradi komentari po mrežama likuju, Putin poklonio pobedu, valjda ubijajući po Marijupolju i Buči.

Sve ovo, dakle, na samom kraju svega, zvuči kao gomila nabacanih teorija zavere, proizvoljnih konstrukcija i dubiozne besmislene analize, u osnovi jedne neverovatno proste stvari.

Ali, kako da vam kažem, da svega toga nema, osetio bih se nekako prevarenim za taj evrovizijski paket, uz koji, pored svega navedenog, upravo i očekujem, tačnije želim da dobijem svu tu konspiraciju, političko-strategijsko-nacionalnu zavrzlamu, glasačke pak(e)te, odluke žirija i glasove publike koji podižu neizvesnost krajnjeg ishoda takmičenja do granice diplomatskog konflikta.

Zbog toga smo, hteli mi to sebi da priznamo ili ne, svi mi tu, kao pritajeni geopolitički stratezi, kada jednom u godini svi uzimamo učešće u ovoj bezazlenoj društvenoj igri, muzičkom ratu bez žrtava, uvek sa poslednjom mišlju u glavi: da li je pesma bila dovoljno evrovizijska.

Leave a Reply

Your email address will not be published.