Prethodna 2022. godina, ostavila je duboke rane na tkivu globalnog društva čemu je umnogome doprineo i rat u Ukrajini. Kriza koja se prelila praktično na čitavu planetu, izgleda da je samo Srbiji donela prosperitet, napredak i ekonomski rast. Tako bar kaže vladajuća nomenklatura, koja u stanju sveopšte krize pliva sigurnije nego ikad na talasu bezočnih laži u koje, paradoksalno, sve veći broj građana veruje, ili želi da veruje. Ovu godinu započinjemo intervjuom sa Lepim Indijancem, kritičarem naše svakodnevice, koji, čini se, o svemu ima izdvojeno mišljenje, osim o sebi samom, pa je red da ovaj razgovor počnemo pitanjem: kako ste proveli novogodišnje veče?
– Hvala na pitanju. Kao i prethodnih nekoliko novogodišnjih večeri, dočekao sam ga u jednom od tipija moje proširene porodice. Šalu na stranu, proveo sam ga bez previše alkohola, sasvim primereno mojim godinama, sa nekoliko bliskih prijatelja i njihovom decom. Red pršute, red kiflica, red kolača, malo Bitlsa…
Kako vidite godinu za nama?
– Vidim je kao deo jednog perioda, ili epohe, u koju smo ušli negde s početkom Arapskog proleća 2010. godine, a koja traje i danas. Vidim je kao samo jednu u nizu ovog “doba” koje traje čitavu deceniju, a koje za cilj ima prekrajanje geopolitičke strukture sveta kakav smo poznavali.
Ipak, desile su se krupne stvari poslednjih nekoliko godina, prvo pandemija, a sada i rat u Ukrajini, nemoguće da su one samo dve ili tri obične godine u tom nizu?
– Slažem se, pandemija i agresija na Ukrajinu ubrzali su taj proces. Očigledno je da je po pitanju restruktuiranja globalnog društva što pre moralo nešto da se uradi, jer stanje u ekonomiji i razvoj novih tehnologija koje su usko povezane sa stvaranjem profita, munjevito menjaju složen društveno-politički sistem koji vlada na planeti.
Kada kažete “složen društveno-politički sistem”, na šta tačno mislite?
– Njegova složenost ogleda se zapravo u jednoj suštinskoj jednostavnosti, odnosno sposobnosti munjevitog obrta stanja na terenu. Gundulić bi rekao: “Kolo sreće uokoli vrteći se ne prestaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje”. Dok su nam za takve obrte nekada bili potrebni vekovi, pa onda decenije i godine, sada više niko sa sigurnošću ne može tvrditi da se već sledećeg meseca neće desiti neka nova pandemija, ili neko novo žarište nalik na ovo u Ukrajini. I to je jedan od paradoksa trenutnog koordinatnog sistema po kojem se očitava stanje sadašnjeg društva: po jednoj osi očitava se stepen nepredvidivosti stanja na terenu, a po drugoj osi, suštinska jednostavnost: ili si gore, ili si dole. Ako uspeš da u pravom momentu budeš na pravom mestu, bićeš gore, ali to ne znači da već sutra nećeš biti dole, i obrnuto.
Da li to znači ono na šta mnogi ukazuju poslednjih decenija, da je nekadašnja srednja klasa nestala, a sa njom i stabilnost?
Da, ali ne bih stavljao akcenat na nju, jer srednja klasa nikada nije bila samostalni politički činilac koji oblikuje društvo, osim kao glasačko telo u fiktivnoj demokratiji, u službi održanja aktuelnog stanja. Ona nikada nije imala ideologiju da bi smo je posmatrali u tom svetlu. Ići redovno na posao od 9 do 5, imati kuću, stan, decu koju školujete da bi ona sutra našla stalni posao u struci, redovno letovati, zimovati, a onda se vraćati svakodnevnoj rutini, i tako sve do penzije, sve to nije ideologija. Ideologija sa sobom nosi stalnu akciju i želju za boljim, svrsishodnijim. Srednja klasa je samo predstavljala neku vrstu ekonomnske posledice, stajaću vojsku bez mnogo operativnosti i sposobnosti za manevar. Ona je nastala kao posledica tadašnjeg industrijskog i ekonomskog poretka, a u čijem je oblikovanju imala minimalno udela, tek da takav sistem održi na snazi. Jednom kada je takav sistem prestao da važi, raspršila se i srednja klasa, na koju sada gledamo kao na period višedecenijskog blagostanja, uspešan posleratni eksperiment, kojem je došao kraj.
Šta se to odjednom dogodilo da je on postao neodrživ?
– Nije odjednom. Nikada se ništa ne dešava odjednom. Čak i revolucije se ne dešavaju odjednom, kako to mnogi misle. Potrebne su decenije da bi efekti revolucije bili vidljivi. Da ne kažem da i početne ideje svih revolucija, tokom svog razvoja, jenjavaju i na kraju potpuno iščezavaju, izobličavaju se, uspostavljajući najčešće onakvo stanje kakvo je bilo pre njih, ili još gore. To je prosto u prirodi ljudskog bića. Bilo kakav pokušaj da grupa intelektualaca sprovede koncept idealnog, odnosno utopijskog društva, završi se kao propali eksperiment koji najčešće plaćaju sami građani, neretko i svojim životima. Naposletku, sve se vrati na to da je onaj ko ima višak, u prednosti nad onim koji ga nema. Pre ili kasnije, onaj koji nema višak, pomisliće, zašto i ja ne bih imao više od onoga što mi je potrebno, i zašto oni sa viškom da budu srećniji od mene, pa valjda i ja zaslužujem da imam koliko i oni, čak i više. Tako smo ušli u spiralu otvorene tržišne utakmice, u kojoj je sve manje uređenih pravila. Jedini cilj je imati što više, a na vama je da pronađete način kako ćete to postići. U tom smislu, čak i ako je stvaranje srednje klase bio jedan od nekakvih revolucionarnih posleratnih ciljeva, stvari su se vratile na dobro staro pravilo da u društvu vredi samo onaj koji ima višak.
Da, ali šta je uticalo da se to promeni?
– Desila se nagla smena sredstava za proizvodnju. Velike, i na prvom mestu, prebrze promene na polju kompjuterizacije sredstava za proizvodnju, dovele su i do kolapsa industrijskog poretka kakav smo poznavali. Takve promene kroz istoriju su uvek pratile masovne pobune i nemiri. Svaka inovacija u načinu proizvodnje, značila je raskid sa starim sredstvima, uglavnom nauštrb ljudske radne snage. Ako je za izvršavanje nekog posla nekada bilo potrebno tuce ljudi, sada, sa novim sredstvima, bilo je potrebno svega njih nekoliko. Ostali su postali višak, što je značilo bez plaćenog posla, a samim tim i bez sredstava za preživljavanje.
Da li su i današnji nemiri posledica informatičke revolucije?
– Svakako da jesu, ali bes obespravljenih i nezaposlenih masa više nije usmeren na proizvođače i inovatore, na vlasnike fabrika koji su danas bogatiji nego ikada pre i uživaju status planetarnih zvezda koje neretko poistovećuju sa božanstvima.
Ako nisu oni, ko je onda danas arhineprijatelj radnika i narodnih masa?
– U stvarnosti, najveći neprijatelj je njegova nevidljivost. On je nejasan, nedefinisan, nevidljiv. Neprijatelj se vešto kamuflirao, tako da ćete danas teško naći dva čoveka koja imaju istovetan stav o uzrocima svog, recimo, lošeg materijalnog statusa, iako je uzrok u osnovi identičan.
Ako je identičan, šta je onda on?
– U nekoj daljoj perspektivi, najveći neprijatelj sebi, smo upravo mi sami, jer smo izgubili poverenje u sopstvenu moć rasuđivanja i intuiciju, sposobnost da razlučimo šta nas čini srećnima. Prethodne industrijske revolucije počinjale su tako što mase radnika upadnu u fabriku i razvale mašine koje za cilj imaju da ih zamene. Danas takvi radnici stoje u redu i tuku se da kupe novi telefon kako bi pomoću njega tražili drugi posao, dok ćutke prihvataju otkaze, jer je njihovo radno mesto preuzela veštačka inteligencija. Najveći paradoks je što će to raditi srećni i nasmejani, gurajući nagomilane probleme pod tepih satkan od neprestane zabave koja im dolazi sa skrolujućeg displeja koji nema kraja, da, on se i bukvalno naziva “infinit scroll”.
Da li to znači da treba da razbijemo telefone i računare da bi smo primorali vlasnike fabrika da nas vrate na posao?
– U suštini: da. To naravno ne znači da bi trebalo da uništavate svoju ili tuđu mukom stečenu imovinu. Ali isto tako ne znači i da morate da imate poslednji model mobilnog telefon, dok prethodni bacate u mrak fioke kao bezvredan. Neka to ne bude razbijanje, već možda jedan indiskretni bojkot: ne, ne treba mi novi telefon, računar, ne treba mi nova društvena mreža, ne treba mi čak ni ova koju imam, novi automobil, televizor, skupoceni sat, deset pari cipela i patika, preplaćena jakna sa logom poznatog brenda, ne treba mi dva hamburgera da bih bio sit, ili desetine putovanja godišnje da bih ispunio očekivanja pratilaca na društvenim mrežama. Takav bojkot bio bi poguban jednako kao rušenje same fabrike do temelja.
Ali ne čini li vam se da je trend potpuno obrnut? Redovi za novi telefon su sve duži, a jagma za brendiranom i preplaćenom garderobom nikada nije bila veća?
– Naravno da mi se čini. Da ste recimo vi vlasnik takve fabrike, da li bi ste želeli da vaš posao propadne? Naravno da ne, zato se tokom čitavog procesa plasiranja robe, ulažu ogromna sredstva u marketinške trikove ne bi li se prodaja i “must have” kultura održala na nivou stalnog rasta proizvodnje i prodaje.
Mislite na reklamne panoe i foto-modele koji ih reklamiraju, možda i na subliminalne poruke koje podsvesno utiču na naš konzumeristički um?
– Kamo sreće da je tako. Poruke te vrste više nisu potrebne. Danas su ulogu reklamnog panoa preuzele društvene mreže, influenseri koji svakodnevno podižu lestvicu onoga šta moramo, i šta nikako ne smemo. Najveći uspeh korporacija je taj što ih reklamiramo sami mi, našim objavama, i to bez ikakve naknade. Svaki put kada letite nekom avio-kompanijom, postoji velika verovatnoća da ćete objaviti selfi iz avionske kabine, slikaćete se u Dubaiju, pored Ferarija, pićete kafu u Starbaksu i posetiti radnju Luj Viton odkle ćete naravno poslati još jedan selfi. Čak i ako vi sami nemate mnogo pratilaca, pomnožite broj posetilaca te radnje sa brojem njihovih prijatelja na mreži, i logo koji ste upravo objavili putem fotografije biće dostupan milionima ljudi bez ikakve naknade za to što činite. Može li bolje od toga?
Rekli ste marketinški trikovi? Ako već kažete da nisu bilbordi i reklame, šta onda jeste?
– Na snazi je era idealizacije i idolatrije pojedinih ličnosti iz sveta sporta, zabave, politike, onoga što uopšteno kod nas nazivamo estradom. Na tom polju dobili smo bezlične milijardere koji su pod plaštom predstavljanja nekakve realnosti kroz učestalo objavljivanje detalja iz svog privatnog života, postali promoteri onih brendova čije proizvode javno konzumiraju kao deo svoje svakodnevice. Oni su postali hodajući bilbordi, hodajuće reklame.
Dakle ipak postoje bilbordi?
– Da, ali je razbijena ta barijera na striktnu reklamu i konzumenta. Dok je nekada možda preovladavalo mišljenje da reklama nije stvarnost, sada više niko ne može da kaže: ma to postoji samo na reklami! Ne, evo ga tu je, ono je stvarno, tu je među nama, proizvod je personifikovan kroz njegovog promotera a koji nije samo puki maneken u reklami, nego čovek sa imenom i prezimenom, profesijom, porodicom…Otuda je čitav proces daleko dramatičniji i čini ga esencijalim za konzumente koji postaju zavisni od takvih proizvoda.
Drugim rečima, ako nisam kao on ili ona, ili nemam to što imaju oni, onda kao i da ne postojim?
– Upravo.
Da li to vidite kao krizu, i ako da, čega je to onda kriza?
– Ne vidim to kao krizu, vidim kao jedno od prelaznih epoha ka nekom definisanijem globalnom društvu, koje ne mora nužno da bude bolje od ovoga sada.
Da li je rat u Ukrajini završna faza tog prelaznog perioda?
– Nije, ona je početak završetka. Ali ja bih bio precizniji u tom pogledu, jer dešavanja u Ukrajini smatram ruskom agresijom. Ako baš hoćete, preventivnom agresijom.
Zbog čega tako mislite?
– Ako se vratimo malo unazad, možemo da vidimo kako je na samom početku agresije, a uskoro će tome već cela jedna godina, preovladavao stav da Rusija zapravo pokušava da sa svoje jugozapadne granice odbaci NATO. Sada se međutim pojavio narativ koji govori da je u pitanju preventivni lični rat Vladimira Putina koji nastoji da obustavi svaki pokušaj uspostavljanja evropocentričnog sistema u Ukrajini, koji bi u konačnici tu zemlju učinio članom Evropske unije i u nju uneo stabilnost i vladavinu prava. E da se Turci ne sete, odnosno da i Rusi ne pomisle kako bi konačno mogli da počnu da žive kao moderan evropski svet, Putin je u početku različitim “Majdanima” pokušavao da uspostavi marionetsku vladu u Kijevu. Kada su se ti napori konačno iskrzali, upotrebio je silu i danas imamo krvoproliće koje uskoro ulazi u drugu godinu.
Da li mislite da je ovo kraj Rusije, a samim tim i sveta kakav poznajemo?
Kao i svaki režim koji se temelji na kultu ličnosti, on postoji dok postoji takva ličnost. Pojedini diktatori, kao Lukašenko, ili Kim Džong Un, a ni Srbija u tom pogledu nije daleko, već za života stvaraju svoje naslednike na tronu. Čini se međutim da je Putinov kult ličnosti previše jak za bilo kakvog naslednika, a osim toga, nije poznato da li on ima biloških potomaka doraslih za takvu ulogu. Tako da će posle njega, najverovatnije uslediti potop.
Kako u celoj ovoj krizi vidite Srbiju?
– Vidim je istom onakvom kakvom sam je video i pre krize. Spoljni faktori odavno više ne utiču dramatično na ono što se dešava u Srbiji. Bar ne u poslednjih trideset godina, od pada Berlinskog zida recimo. Sa ove distance se stiče utisak da je prećutnim dogovorom velikih sila Srbija prepuštena Rusiji i uticaju Kremlja nakon dolaska na vlast Putina. Nekoliko godina konsolidacije njegovog reživa bile su vreme kada je Srbija nakratko krenula putem promena, koje će naglo biti prekinute ubistvom Zorana Đinđića i ubrzanom restauracijom onog režima koji je Srbiji doneo ratove, sankcije, bombardovanje i gubitak Kosova.
Ali stiče se utisak da je Srbija sama birala takvu vlast?
– Srbija je retko kada sama uspela da izabere svoju vlast. Za takvo nešto potrebna je politička zrelost biračkog tela. Ona je uslov da sama odlučuje u kom će pravcu voditi državu. Ta zrelost se ogleda u tome da su građani jedne države u stanju da pročtaju deset različitih naslova o istom događaju i na osnovu svog pređašnjeg iskustva sami odluče koji je od tih naslova najtačniji, ili najbliži realnom stanju, te na osnovu toga donesu svoju odluku. U zemlji u kojoj još uvek vlada elementarna nepismenost, teško je očekivati da smo dorasli kritičkom čitanju realnosti.
Zašto je to tako, ko je kriv za takvo stanje u društvu?
– Onaj kome takvo stanje odgovara.
Mislite na interesne grupe u našoj zemlji?
– Siromašno društvo kakvo je Srbija, nije sposobno da stvori sopstvenu elitu. Takva društva najpodobnija su za upliv stranog novca kojim velike sile nastoje da oblikuju realnost koja će im ići u korist. Ulaskom svog novca one stvaraju elite koje onda donose odluke u njihovu korist.
Mislite ko da više, u tom pravcu idemo?
– Ne samo to. Jednom kada uđete u takav ring, ulog je mnogo veći od puke materijalne koristi. Videli smo kako su prošli režimi na Bliskom istoku, šta se desilo sa Sadamom Huseinom, Avganistanom, Sirijom, pa i Gadafijem, Čaušeskuom, Miloševićem. Ulog je u takvim slučajevima sam život, a raskid saradnje u jednom ili drugom pravcu skoro izvesno znači i smrtnu presudu za sve one koji pokušavaju da sede na dve stolice ili naprasno odluče da promene stranu.
Da li onda mislite da i Srbiju čeka sličan scenario?
– Možda. Međutim, Srbija je na žalost potpuno van fokusa onih koji bi najviše mogli da joj pomognu. Evropa više nema želju da Srbiju prevaspitava. Sasvim joj je svejedno, jer Srbija više ne predstavlja nikakvu prepreku za ostvarivanje njenih interesa. Sve zemlje koje nas okružuju već su dobro pod uticajem Evrope i teže članstvu u NATO i EU. Sa druge strane, Rusija koja je praktično s pravom kanselovana od čitavog savremenog sveta, i dalje nastoji da zadrži kakvo takvo uporište na jedinom delu Evrope koji je uz Belorusiju ostao pod njenim snažnim uticajem. Pod takvim uticajem ovde je i oblikovana vladajuća elita koja uz kratke prekide ovim prostorom vlada već 30 godina. Maligni uticaj Kremlja na kreiranje ovdašnje svesti, deo je višedecenijskog plana koji sada daje rezultate kakve daje.
Mislite na to da na vlasti imamo “Putina iz našeg sokaka”?
– Mislim. Zajedničko i Aleksandru Vučiću i Vladimiru Putinu je kriminalni um koji im pomaže da vrše svoju pogubnu vlast, i to duže nego što im ustav dozvoljava. Takav um odlikuje odsustvo bilo kakve svesti i osećaja odgovornosti za sopstvene postupke. On se služi svim sredstvima kako bi održao sebe kao jedinog donosioca svih odluka u zemlji, uz to sprovodeći pljačku svojih građana koja je bez presedana u modernoj istoriji, i ne samo Srbije.
Da li mislite da će tome uskoro doći kraj?
– Ne znam. Ali moram da verujem da hoće. Ipak, onaj pesimistični deo mene misli da je Vučić uspeo da od svog oblika vladavine stvori uspešan perpetuum mobile, a uz koji bi bez upliva stranog faktora koji bi Srbiju vratio na kolosek evropskih vrednosti, mogao da vlada do smrti. U suprotnom, jedini način da Srbija promeni svoj kurs je slom Vladimira Putina, kada bi režim u Beogradu morao da promeni retoriku, što mu neće predstavljati veliki problem. Ali nama tada problem ostaje isti ukoliko Evropa odluči da i dalje žmuri na oba oka za stanje u Srbiji, prihvatajući Vučića kao “istinskog” Evropejca.
