Glava prva

Crni “majbah” ciriških registarskih oznaka sporo je klizio glatkim asfaltnim putem provučenim kroz okomite litice Alpa.

Sam je kraj leta i doline podno zupčastih belih vrhova, još uvek se zelene.

Niz stenovite obronke planinskih divova, bujični slapovi crpe poslednje zalihe lednika.

Sumrak je, i alpskim kotlinama struji rezak vazduh što dopire sa blještavih glečera okupanih kasnim suncem.

– Koliko još, može li to malo brže? – upita vozača stariji muškarac sa zadnje klupe skupocene limuzine.

– Put je dobar ali krivudav gospodine, ne smem brže od ovoga, ako pojurim auto će sam usporiti, sistem kaže da imamo još solidnih pola sata – odgovori mu bojažljivim glasom vozač.

– A sećam se vremena kada sam svugde leteo helikopterom…davno prošlo vreme – prošaputa za sebe elegantni starac zureći u zubato sunce koje samo što nije zašlo za planinske vrhove.

Njegove kobaltno plave vodnjikave oči, caklile su se pod crvenkastim svetlosnim snopom koji se jedva pomaljao iznad izlomljenog horizonta.

On izvuče belu platnenu maramicu iz unutrašnjeg džepa kaputa i obrisa lice jednim potezom ruke, a onda blago supsti šake na svoja kolena.

Ti kvrgavi starački prsti prošarani narandžastim pegama, podrhtavali su sa svakim izdisajem ostarelog putnika. Posmatrao je daleka brda i pašnjake, i šljašteća alpska sela raštrkana poput svitaca u letnjoj noći.

– Sve ima svoj početak, svoj vrhunac i kraj. Sve osim ovog sunca i ovih planina. Bile su tu davno pre mene, pre moje dece… i njihove dece… biće tu i posle njih, još dugo, dugo… – mislio je starac dok je njegova limuzina grabila ka jedva nazirućoj građevini visoko u brdu.

A gore se, skriven na jednom od ušuškanih planinskih prevoja, nalazio kompleks zbijenih zgrada nalik na brojne hotele, kakvih je nekada bilo mnogo u ovom delu Švajcarske.

On svojim spoljnim izgledom ničim nije privlačio pažnju: kamufliran fasadom načinjenom od hiljada raspolućenih stabala stoletnih borova, izgledao je kao bilo koji drugi planinarski dom, van sezone.

Ivice pristupnog kolovoza bile su već zrele za sezonsko košenje, a tabla sa nekadašnjim nazivom hotela Belerefont, uklonjena je istog dana kada je kompleks dopao u ruke “Konglomerata”.

Sada su na tom mestu ostala još samo dva nakrivljena drvena stuba bez ploče, pobodena duboko u alpsku jalovinu da prkose decembarskim mećavama.

– Stigli smo gospodine, želite li da vas najavim – upita vozač starca koji se prenuo iz svojih dubokih misli.

– Nema potrebe, verovatno me već svi očekuju – izgovori starac i dohvati svoju kožnu tašnu koja je ležala na sedištu do njega.

Pred ulazom ga dočekaše vratar i jedan visoki mladi čovek u crnom odelu.

Starac pognute glave uđe u veličanstven hol kakav niko, sudeći po spoljnom izgledu građevine, ne bi mogao da nasluti.

Tlo od najskupljeg mermera blistalo je pod vešto raspoređenim osvetljenjem koje je diskretno menjalo nijanse, tako da ne remeti poglede gostiju.

Zgrada je praktično bila prazna, jer kompleks i onako nije bio namenjen slučajnim turistima. On čak nije bio upisan ni u najnovije mape, a ušuškan u alpska brda, i sklonjen sa svih važnijih pravaca, bio je teško dostupan skijašima i planinarima.

U dnu šljaštećeg hola kroz koji su se nizali četvrtasti mermerni stubovi, stajala su širom otvorena masivna vrata koja su vodila u mrak konferencijske sale.

Odande je dopirao tihi žamor koji se s prilaskom vratima pojačavao.

Starac je pratio vratara i mladog gospodina u odelu, skoro vukući noge po uglačanom mermeru, kao da odbrojava sekunde do konačnog kraja sveta.

Vratar prvi priđe sali i ukloni tešku satensku zavesu što je visila sa plafona. Tada se pred njima ukaza dugačak sto za kojim je u polumraku sedelo 29 ljudi različitih životnih dobi.

Starac spusti tašnu na sto, skide kaput i pruži ga visokom mladom gospodinu a ovaj se povuče u mrak sale.

– Sada smo svi na broju, svih 30 – procedi kroz zube starac, sedajući na fotelju u čelu stola.

Pred njim, uz blago treperenje, bljesnu hologram sa imenom: Mr. Magnus.

– Poštovane dame i gospodo, izvinjavam se na kašnjenju – reče on i nastavi – otvaram vanredno zasedanje “Konglomerata”, drugo u 2063. godini. S obzirom da me svi već čekate, i da već kasnim, počećemo odmah – zaključi on.

Tada pred sobom, jednim potezom ruke, podiže ceo hologramski sistem, a pred licem svakog od prisutnih ukaza se pisani izveštaj praćen glasovnom porukom.

Vanredni izveštaj,
20. septembar, 2063.
Populacija na planeti 10,254,382,505
Populacija “Konglomerata” 7,564,433,331
Populacija “Teragonije” 2,689,949,174
Broj stanovnika enklava Teragonije prvi put je premašio sva naša predviđanja.
Centralni bord “Konglomerata” proverio je svaku mogućnost tehničke greške.
Timovi u različitim delovima centrale, posebno oni za Aziju i Australiju, ispitali su svaki mogući podatak koji je dospeo u protekla 24 sata.
Svaka mogućnost greške je isključena.
Prema izveštaju Centralnog borda, Uprave za populaciju, broj građana koji naseljavaju Teragoniju poprimio je razmere pandemije.
Ako se nastavi ovakav rast, uskoro će veliki delovi svih kontinenata početi da se deklarišu kao enklave “Teragonije”.
Građanstvo “Konglomeratske unije” se osipa.
Naša strategija i desetogodišnji plan nije dao prediktivni rezultat.
Energetski potencijali na istorijskom su minimumu.
Potreba za potrošnjom energije sve je veća.
Restrikcije moraju biti pooštrene, a broj građana smanjen kako bi se ispunila sve veća potrošnja “Konglomeratske unije”.
Kraj izveštaja

U sali potom zavlada još veći mrak a blaga svetla koja su dopirala sa skrivenih reflektora pogasiše se.

Nekoliko trenutaka trajao je muk, hologrami sa prethodnim izveštajem nestadoše, a dužinom celog stola podiže se trodimenzionalna mapa sveta.

Na njoj skoro da nije bilo granica, jedva da su se i kontinenti bojom razlikovali.

Nekada usitnjena područja, po kojima se, početkom 21. veka, lupom tražilo ime države, posebno onih u Evropi i ostalim spornim teritorijama širom planete, sada su, 20 godina od “Mira naroda” bila gotovo jedinstvena celina.

Pa ipak, koliko god da je mapa unifikovana bila, dve su boje narušavale njenu hologramsku teksturu.

I dok su plavičasta polja obuhvatala gotovo čitavu kopnenu masu unutar kontinenta, enklave obojene u jarko crvene tonove bile su raspoređene praktično svuda: od istoka ka zapadu, od najudaljenijih do najnaseljenijih delova planete, mapa je bila istačkana njima poput malih boginja na dečijem telu, bilo ih je skoro u svakom uglu zemaljske kugle.

Pojedini obodi crvenkastih enklava skoro da su se dodirivali međusobno, čineći da neke celine površinom budu skoro pa ravne sa onim plavim delovima koji su svakako i dalje dominirali mapom.

– Sva moja predviđanja, nisu se obistinila – započe Magnus svoj monolog – svi moji napori i sva moja moć, danas, dok vam predstavljam ovaj izveštaj, i ovu mapu koju svi godinama unazad gledamo, i znamo je skoro napamet, sve to više nema bilo kakvog smisla. Konglomerat i ja na njegovom čelu, izabran od strane vas, svi mi… – zastade za trenutak pa nastavi – …svi mi gubimo bitku za planetu, našu planetu, i ja tu više ništa ne mogu da učinim… trudio sam se, ali jednostavno, ljudi više nisu… njihov DNK…oni…mi…niko više nije isti… – završi Magnus svoje kratko i konfuzno izlaganje, a onda preklopi šake pred sobom i uroni glavom u njih.

Bleda i zabrinuta lica obasjana plavom hologramskom svetlošću, bila su sva okrenuta ka Magnusu, a neki od njih gledali su u sto pred sobom, kao da čekaju nekakav preokret koji će svakog trenutka stići od predsedavajućeg.

Međutim, Magnus je samo zloslutno ćutao, nekima se čak učinilo da je tiho jecao.

Zagledan u tlo pod svojim nogama, u svoje uglancane crne cipele, kroz glavu mu proleteše sve one godine kada je gospodario planetom, on, Ajnar Magnus, najbogatiji čovek u istoriji civilizacije, svemoćni Ajni, devedesetogodišnjak, otac desetoro dece, deda tridesetoro unučadi, i još skoro isto toliko praunučadi, bog koji je planetu krojio po sosptvenoj volji više od pola veka, sada je sedeo potpuno slomljen, kao da je sva njegova moć bačena u vodu i samo je pitanje dana kada će sve to odneti vetar.

– Mi, “Komitet 30” – ustade na posletku jedan sredovečni gospodin u sivom odelu pred kojim je na hologramu blještalo ime Raus – svi mi ovde koji se sastajemo, nekada i više puta godišnje, ne smemo dozvoliti da nas sada napustite godpodine Magnus. Vaša zalaganja, vaša sredstva i vaša požrtvovanost, cela vaša porodica koja decenijama istrajava u očuvanju Konglomerata, naših vrednosti i naše borbe za slobodu i jednakost svakoga na planeti, sve to… – zastade na trenutak a onda povisi ton – mi moramo uzvratiti, mi moramo intervenisati, to više nije pitanje opstanka planete, to je pitanje opstanka nas, vaše i moje porodice, porodice svih nas, to je pitanje svega što smo stvarali decenijama. Istina je – nastavi on – da smo neke stvari prevideli, da nismo mogli na sve da utičemo, da je naša potrošnja, uprkos apelima, prevelika, ali čemu onda ovo društvo ako ne trošimo, potrošnja, to je sva naša religija, a ako nema za nas, neće biti ni za njih, to vam čvrtso stojim! – završi on svoje žustro izlaganje.

Magus je i dalje ćutao, glave povijene ka svom krilu.

Jedan usamljeni svetlosni snop obasjavao mu je teme koje je krasila začešljana gusta kosa. Onako seda i nauljena, blještala je u polu-mraku sale, poput povećeg komada gorskog kristala, kakvog u Alpima ima na tone.

Tišina je bila nesnosna, čulo se samo tiho zujanje projektora koji su slali hologramske slike.

Obojena plavičasta lica članova Komiteta lebdela su nad metalnim pravougaonim stolom koji se protezao, činilo se, u nedogled.

Među njima je bilo starijih i sredovečnih muškaraca i žena, odevenih u fina, skoro kostimska odela, koja su se razlikovala tek u nijansama sive, plave i zelenkaste boje.

Bilo je među njima i mlađih pogleda, koji su delovali utoliko ozbiljnije, koliko je pred njima bio dug put dokazivanja i nošenja sa izazovima, koje su ova “zlatna vremena”, kako su ih neki nazivali, postavljala pred njih.

Kooptirani u ovo telo isključivo po naslednim linijama onih porodica koje planetom upravljaju već decenijama unazad, sposobnost i elokvencija članova vidno je slabila u godinama pred recesijom.

Članstvo, koje se nekada obnavljalo dugim, detaljnim i mukotrpnim elektorskim procesom, sada se svelo na puku delegaciju mlađih ili čak daljih srodnika uticajnih familija.

– Nešto nije kako treba – prošaputa jedan od mlađih članova Komiteta koji je sedeo u začelju.

– Naravno da nije, sada nas može spasiti samo čudo – odgovori mu devojka koja je sedela do njega, listajući pred sobom fotografije sa poslednjeg odmora provedenog na obalama Karispkog mora.

– Ne…mislim na gospodina Magnusa, nešto nije kako treba, predugo ćuti – nastavi mladić, mršteći se zabrinuto.

– Gospodine Magnus, imate li šta da dodate… gospodine… – nadvi se tada nad sto i Raus nakon svog monologa, krveći glavu kao da želi da dopre do starčevog lica, koje su prekrivali njegovi dugački prsti.

Iz sale mraka, tik iza Magnusa, ponovo se, kao kakav duh, pojavi mladi gospodin koji ga je dočekao pred ulazom hotela, i koji je, po svoj prilici, bio njegova stalna pratnja.

Bio je to izrazito visok čovek u svojim kasnim dvadesetim, upadljive četvrtaste glave iz koje je rasla crna čekinjasta kosa, praznog pogleda i lica toliko bledog, da su se pod dnevnim svetlom na njemu jasno razaznavali pomodreli kapilari što se granaju kroz najtanje delove kože.

On pažljivo, s leđa, prihvati Magnusa za ramena, blago ga njišući napred i nazad, kao da ga budi iz dubokog sna.

Odjednom, salom se prolomi tup udarac.

Među članovima komiteta razmile se žamor, uzdasi i bojažljivi povici neverice i straha.

– Brzo, lekara, zovite lekara – povika Raus, dok su ostali ustajali od svojih fotelja i nadvijali se nad sto, ne bi li jasnije videli starca čiji je prosut torzo sada ležao pred svima njima.

– Rekao sam, rekao sam da nešto nije u redu – ponavljao je panično mladić iz začelja stola, koji je među prvima, ispravno sluteći nesreću, pritrčao Magnusu, grizući nervozno svoju donju usnu.

Visoki mladi gispodin povio se ka starcu opipavajući njegov puls dok mu je pridizao klonulu glavu.

Posle nekoliko trenutaka, on uperi značajan pogled ka Rausu, potvrđujući da je Magnus i dalje živ.

Utom u salu uđoše lekar, njegova asistentkinja i nekoliko bolničara koji su već godinama unazad činili redovni sastav osoblja svakog od saziva Komiteta.

Nije bila retka slika da nekome od pozvanih pozli, naročito poslednjih nekoliko godina, kada je kriza već toliko uzela maha, da su brojne glave “padale” pod težinom sve većih zhteva i neumitnog nestanka Konglomerata, te propasti koja se već čitavu deceniju osećala u vazduhu. Nekada je i sam hotel Belerefont bio stecište vrhunskih timova lekara i hirurga, koji su u jednom od depadanasa nepristupačnog zdanja, redovno održavali svoje godišnje kongrese i simpozijume. S promenom vlasništva, mesto je potpuno opustelo, ali su neke od bolničkih soba i dalje bile prilično očuvane, opremljene vrhunskim uređajima i tehnikom koja je pacijentima i dalje mogla da pruži osnovnu negu.

– Nešto je zakazalo, pratimo njegovo stanje redovno putem “otiska”, ništa nije ukazivalo da bi ovo moglo da se dogodi – reče doktor dok je pred sobom posmatrao samo njemu vidiljiv hologramski prikaz Magnusovih vitalnih funkcija.

Moždana aktivnost i rad unutrašnjih organa, od kojih su neki i više puta bili zamenjeni veštačkim tkivima generisanim iz matičnih ćelija pacijenta, bili su uobičajeni za čoveka njegovih godina.

Mnogi od njih praktično su su funkcionisali besprekorno, kao da su tek presađeni iz mrtvorođenčeta.

Tim bolničara pažljivo je podigao Magnusa od stola.

Njegovo telo, iako nagriženo godinama koje nepovratno teku, činilo se i dalje snažnim, otpornim i dovoljno čvrstim da izdrži još jednu od životnih bitaka, onakvih kakve je u prošlosti dobijao s neobičnom lakoćom i umešnošću čoveka koji svet drži u malom prstu.

Istog trenutka kada je položen na nosiljku od providnog pleksiglasa, nad njim se, duž celog njegovog tela, kao plavičasta koprena, pojavi horizontalna hologramska tabla sa detaljnim telesnim parametrima.

Puls mu je i dalje bio kao u deteta, a njegovim venama tekla je krv zdrava kao u gorštačkog pastuva, redovno osvežavana litrama i litrama novih eritrocita, svake godine.

– Brzo, nosimo ga u sobu dok ne oktrijemo šta mu je… – reče lekar koji ga je pregledao i pozva Rausa u stranu.

– Imamo li nekakvo opremljeno prevozno sredstvo? – upita lekar Rausa.

– Samo šatl, onaj kojim smo svi došli ovde , ali on je kao što znate …

– Znam, on nije dovoljno bezbedan… – reče lekar i odmahnu rukom, potrčavši za timom bolničara koji je Magnusa nosio ka liftu.

Raus ostade sam da stoji na prostranom hodniku kojim se prolamao nerazgovetni žamor iz konferencijske sale.

Srednjeg rasta i oblog lica, svetlije kose znatno proređene oko slepoočnica i na temenu, zurio je u daljinu sa grčem na licu koji odaje uzbuđenje i strah u isto vreme.

Jer ovo je bio trenutak koji je priželjkivao već čitavu jednu deceniju, otkada mu je sticajem skoro pa nemogućih okolnosti, dodeljeno mesto u komitetu, iako samo nekoliko godina pre toga, takvom razvoju događaja niko, a ponajmanje on sam, nije mogao da se nada. Od tada, Raus je, iako podaničkog porekla, svojim nametljivim nastupima pred bledim i nezainteresovanim licima članova komiteta, uspeo da postane jedan od njegovih najuticajnijih glasova, pa je i njegovo ime počelo da se pojavljuje kao sasvim izvesna Magnusova zamena.

– Gospodine Raus, hoće li sa njim biti sve u redu? – primače se tihim korakom mladić koji je prvi pritrčao Magnusu u pomoć.

Raus je i dalje stajao mirno, zagledan u daljinu, i činilo se da ništa nije moglo da ga trgne iz stanja u kojem se nalazio.

Osećao je snažno strujanje krvi kroz svoje telo na samu pomisao da je sva moć planete toliko blizu njegovih ruku, da lebdi tu pred njim, sasvim na dohvat njegovih šaka, a ipak, sve mu se to činilo beskrajno daleko, sve dok je Magnus i dalje živ, i dok postoji i najmanja mogućnost da se svakog trenutka probudi iz kome.

– Sve? – prozbori sebi u bradu Raus, kao da naglas razmišlja – …sve će biti u redu, i ništa neće biti u redu… – reče on, zamišljeno kolutajući očima, kao da traži utvare koje svakog časa mogu iskočiti iz bilo kojeg ugla dugačkog hodnika.

– Članovi misle da je najbolje da vi završite ovaj sastanak, mogu li da vas najavim? – upita ga mladić pomalo uplašeno.

Raus se u tom trenutku okrete kao da mu je odjednom sinulo rešenje za skoro nerešiv probem.

On uperi kažiprst u mladića i tihim glasom ga upita: Rostovič, Boris Rostovič?

– Da gospodine, moje ime je Boris Rostovič, mislio sam, pošto sam novi ovde, među svima vama, da se nećete setiti mog imena – reče mladić polaskan što ga ovaj poznaje.

– Znao sam vašeg oca, krupan i energičan čovek, komitet je ostao bez važnog člana, naša zajednica bez čvrste uzdanice, a sam Konglomerat bez jednog od njegovih najvećih sinova – reče Raus, kao da želi da se umili mladom Rostoviču.

– Naša porodica je na najvećem gubitku gospodine Raus, izgubili smo mnogo njegovim odlaskom, naši poslovi, naša imanja, naša žitna polja na istoku, naše farme, sve je prepolovljeno, moja braća, i ja kao najstariji među njima, strepimo sa svakim novim danom…a poslednje što sam čuo je da bi smo mogli da izgubimo mesto u Komitetu, to bi značilo potpunu propast za nas – bojažljivo završi svoj mali govor Rostovič, kao da ulaže žalbu na smrtnu presudu.

– Mladi moj Rostoviču – obrati mu se sada grubljim glasom Raus, pustivši siguran korak ka njemu i obgrlivši ga rukom oko vrata, kao da ga prima pod ptičije krilo – vi i ja, mogli bi lepo da sarađujemo u budućnosti, zar ne? – konstatovao je Raus.

– Svakako gospodine, molim vas, ja sam odmah video da ste vi čovek koji je blizak mojim shvatanjima, koji je agilan i ažuran, želim da učim od vas, učiniću sve što želite – zavapi mladić radosno, kao da mu je upravo stiglo pomilovanje od boga lično.

– Za početak, dragi moj Rostoviču, najavite me Komitetu. Od danas pa nadalje, ja ću predsedavati, a vi mladi gospodine – zastade na trenutak Raus a sa njim i Rostovič – … nekako ste mi daleko … sedite negde bliže meni, da, da…recimo sa moje desne strane – predloži Raus svom novom štićeniku, koji potom razgrnu zavesnu pred konferencijskom salom.

Tamo ih svi dočekaše na svojim nogama, spremni da čuju prve vesti iz usta onoga koji će, koliko za nekoliko trenutaka, preuzeti tron Konglomerata.