Srbiju su nedavno pogodile dve velike tragedije u samo dva dana. Toliki broj nevinih žrtava u dve nasumične pucnjave, ne pamti se u novijoj istoriji ove zemlje, a posebno je uznemirujuća činjenica da je prvi masakr učinio učenik sedmog razreda ubivši čak deset osoba, od kojih devetoro dece, jednog dečaka i osam devojčica. Nakon toga usledili su protesti protiv nasilja koji su po prvi put uzdrmali vlast na način da je njen odlazak postao skoro izvestan. Ipak, da li je sve baš tako kako izgleda, odgovore će nam dati naš redovni sagovornik Lepi Indijanac, tumač naših snova i surove stvarnosti.
Skrolujući vaš Tviter nalog, retko koji od vaših komentara nije vezan za aktuelnu situaciju u društvi, i čini se da veliki broj vaših pratilaca deli vaše mišljenje.
Možda će zvučati patetično, ali: šta je trenutno važnije od aktuelne društveno-političke situacije? Zapravo, kada je to u ovoj zemlji bilo šta drugo bilo važnije od toga u proteklih 30 godina? Slažem se, bilo je retkih trenutaka predaha, ali u poslednjih 11 godina, koliko je naprednjačka hunta na vlasti, sva druga pitanja su sitna i beznačajna u odnosu na suštinsko pitanje: kako sprečiti te ljude da i dalje uništavaju genom jednog naroda.
Kada kažete “genom”, to zvuči kao da je izašlo iz nekog tabloida, kao da slušamo neke od brojnih opskurnih iscelitelja i samozvanih proroka koji gostuju po raznoraznim podkastima sa apokaliptičnim predviđanjima i tumačenjima teorija zavera.
Ali to zaista jeste tako. Meni je lično svejedno. Biću opet patetičan: sebe doživljavam kao stanovnika planete, ne razmišljam u kategorijama kakve su narod, nacija, rasa, genom jednog naroda, itd…apsolutno mi je svejedno. Ali živeći u Srbiji, stekao sam utisak da ovom narodu to zaista jeste važno, i u tome nema ničeg spornog. Ne možete zaista očekivati da svi ljudi na svetu odjednom razumeju svoju božansku prirodu i preko noći postanu “stanovnici planete”, žitelji Zemlje, iako tehnički svi to jesmo. Osim toga, ovaj narod imao bi čime i da se ponosi. Nema toga mnogo, ali ipak ima. Neke žrtve je podneo, neke je sam uzrokovao i pravio, i zapravo malo toga ga izdvaja od bilo kog drugog naroda na planeti. Svaki ima svoje heroje i zločince. Zato ako misli da nastavi da neguje najlepše iz svoje tradicije, on se mora osloboditi ove vlasti jer ga ona vodi u ubrzano uništenje. Srpske nacije, ili naroda, zovite to kako hoćete, uskoro neće biti ukoliko naprednjačka hunta nastavi da vlada ovom zemljom.
Kako to mislite? Nestaće fizički, pretopiće se u neke druge narode? Šta po vama znači “neće nas biti”?
Da, mislim i fizički. Nestanci, čak i velikih naroda, nisu nepoznati kroz istoriju. Neki su nestali kroz razaranja, i doslovno sistemasko fizičko uništenje, u logorima, na stratištima. Srbi su stradali na stratištima. A onda su ponovili ta stratišta ubijajući decu i starce u nedavnim ratovima. Neki narodi stradali su od epidemija za njih smrtonosnih bolesti i pošasti, a neki kroz migracije, asimilaciju i dekadenciju onih elita koje su zemlju vodile u glad, a njen narod u egzodus i demografsku katastrofu.
Šta bi od toga mogao da bude “srpski scenario”, ako se vaša mračna predviđanja obistine?
Već danas se suočavamo sa svakodnevnim odlascima stotina naših studenata, lekara, inženjera, ili naprosto, običnih radnika, iz zemlje. Biću potpuno iskren ovde: mišljenja sam da ti odlasci nisu svojstveni samo ovoj vlasti. Iz Srbije se uvek odlazilo, na rad, ili trajno. Odlazak u inostranstvo, u Zapadnu Evropu, SAD, osim finansijske, uvek je bila stvar prestiža. Odlazak je značio uspeh, ma kako svi oni kasnije živeli u tim svojim novim domovinama, bogato ili krpeći kraj s krajem. Danas je takav trend jači nego ikad. Oni koji odlaze odavde, prvo što urade kad sednu u avion, promene status na svojoj društvenoj mreži i napišu kao mesto prebivališta Toronto – Ontario, San Francisco – California, Munich – Germany…London…itd…čak i pre nego što stignu tamo. Tih nekoliko slova čini njihov uspeh javnim, to je njihova velika pobeda, najčešće i životna. Nije, međutim, problem u odlascima, kao što nije problem ni u njihovoj sreći kada to ostvare, već u odricanju od svog prethodnog života, zemlje i naroda, bez ideje da mu se na neki način oduže, da se vrate, osim ako od toga nemaju neku novčanu korist. I ne samo to. Većina onih koji se odseli iz zemlje, gnušaju se pri pomisli da bi eventualno jednog dana morali da se vrate u nju, želeći da što pre zaborave svoje poreklo, ismevajući onaj narod koji ovde ostaje da živi, a kojem i sami pripadaju. Taj poriv za odricanjem onih koji odu, bio on opravdan ili ne, iskren ili lažan, smatram najvećim zločinom ove vlasti.
Neko će reći, ako se odriču, onda mi takvi i ne trebaju?
Ja ih ne osuđujem. Štaviše, razumem ih. Većina to radi iz dubokog razočaranja: “Tolike godine živim ovde i borim se, a vi mi tako vraćate, e pa dosta je“. To je očekivan i legitiman stav. Žena koja je u braku trpela nasilje, pa otišla u bolje, pri pomisli na povratak mužu od kojeg je svakodnevno dobijala uvrede i batine, svakako će pomisliti: daleko mu lepa kuća. I zaista, ova vlast, tačnije Aleksandar Vučić, ponaša se prema svom narodu kao silovatelj, napasnik, onaj koji preti, bije, tuče, viče, vređa. To više čak nije ni nekakva stilska figura. To je doslovno tako. Ipak, u toj i takvoj Srbiji, njegovoj, jedan deo građana živi takozvani Stokholmski sindrom, oni svog silovatelja vole, oni su se za njega vezali, neki iz straha, neki iz neznanja, a jedan, sada već ne mali broj njegovih podanika, i iz finansijskih razloga. Njegove političke konkubine dobijaju masne novčane nagrade jer mu uzvraćaju ljubav za kojom toliko čezne. One druge, koje nemaju šta da ponude, zadovoljavaju se mrvicama sa stola, ali i dalje igraju uz taj njegov haremski orkestar.
Kako vidite njihovu reakciju na tragediju koja se dogodila u Osnovnoj Školi Vladislav Ribnikar i u Mladenovcu?
Reakcije nije bilo, reakcije od njih nema nikad i ni za šta, osim ako je ne iznudite. Tada je ona skoro po pravilu uvek pogrešna, čak bizarna. Oni bi najviše voleli da ih niko ne pita za reakciju i da nikad niko ne sazna da se bilo kakva tragedija u opšte i desila. Njihova vlast svodi se na veliku nadu da se u državi nikada ne dogode neke nepredviđene stvari. Naravno, svi se mi nadamo da se tragedije nikada i nigde neće dogoditi. Ali to je ipak daleko od realnosti. Jedna od definicija države i vlasti upravo bi i mogla da glasi ovako: vlast je sposobnost grupe građana koja je od naroda na izborima dobila zakonska ovlašćenja, da upravlja nepredviđenim, kriznim događajima, onda kada se oni dese u cilju što manjih posledica, a da do tada čini sve kako bi se takvi događaji sprečili, kako do njih ne bi došlo. Ova vlast ne čini ni jedno, ni drugo.
Da li to onda znači da ona i nije vlast?
Tehnički da, ali ova “vlast”, nikada i nije bila išta drugo nego, kroz izigrane demokratske institucije, legalizovana pljačka i bogaćenje jednog širokog sloja onih koji pripadaju vladajućoj strukturi. To je sada postalo već jedno opšte mesto. Ono što i dalje mali broj ljudi uviđa, to je da je Aleksandar Vučić pokušao da sprovede jednu kulturnu revoluciju, onakvu kakvu smo imali nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, ili onu koju je Mao CeDung sproveo u Kini.
Šta to tačno znači?
Znači to da je pokušao da uspostavi kult ličnosti i stvori novu elitu za buduća pokolenja, a verovatno i neku neslednu liniju, da ne kažem dinastiju. Ta njegova elita već je zamenila onu generalsku i partijsku, pa su tako one vile koje su nekada bile u državnom, odnosno društvenom vlasništvu sa stanarskim pravima, danas volšebno završile u rukama najviših funkcinera vladajuće stranke, sa vrlo upitnim vlasničkim statusom. Vest da je Ana Brnabić dobila na korišćenje renoviranu vilu Jovanke Broz, Toma Nikolić već neku drugu u kojoj godinama živi kao bivši predsednik, mogla se pročitati samo zahvaljujući retkim slobodnim medijima koji o tome izveštavaju. To je ono što se zna. Šta se sve ne zna, možemo samo da se nadamo da će se jednom saznati, i da će poreklo te imovine biti ispitano. Socijalni inženjering koji se sprovodi putem različitih rijaliti i jutarnjih programa, odsustvo kulturnog i obrazovnog sadržaja u sredstvima javnog informisanja, već uveliko daje rezultate, koje smo, nažalost, na najtužniji način videli u nedavnim nemilim događajima. Eto, o takvoj revoluciji govorim.
Sve vreme govorite o pokušaju. Da li to znači da on u tome nije uspeo?
Da, mislim da nije uspeo. Da jeste, prethodni petak ne bi bilo više od 70 hiljada ljudi u mirnom hodu duž najprometnijih beogradskih ulica da izraze nezadovoljstvo sa aktuelnim stanjem u državi. Nije uspeo jer uprkos medijskom mraku, ogromnim zloupotrebljenim sredstvima kojima sprovodi svoju mračnu revoluciju, pretnjama i lažima, on to ipak nije uspeo.
Da li to znači da je nesposoban, ili da nešto ipak radi pogrešno?
On verovatno od kada se rodio sve radi pogrešno. Nedovršena ličnost kao on nije sposobna da bilo šta dovrši i uradi ispravno. Ali to nije ni važno, jer je i sam pokušaj nečeg takvog, dovoljno poguban za društvo u kojem se takve namere sprovode.
Šta bi onda u krajnjem slučaju bio njegov cilj?
Verovatno da sebe proglasi božanstvom. Jer dosad se i moglo pomisliti da su ode koje članovi njegove partije o njemu govore, samo deo političke strategije. To je međutim sada otišlo toliko daleko, da je jedan broj njegovih podanika i biračkog tela zaista počeo da veruje u sve to. Za njega znam da veruje, to nije sporno.
Mnogi pominju rumunski scenario, a sam Vučić da neće dozvoliti “Majdan” u Srbiji, odnosno da do nasilnog rušenja vlasti ne sme doći. Šta bi bio izlaz iz ove krize?
Lideri opozicionih stranaka, ali i mnogi objektivni analitičari oprezni su u svojim kritikama vlasti. Ono što govore više vuče na mlake pretnje nekakvim novim demokratskim procesima, kojima bi se omogućilo da Vučić i njegova klika neoštećeni siđu sa vlasti, što bi sasvim izvesno vodilo i u njihovu aboliciju. Takav je moj utisak. Smatram da se to ne sme dozvoliti, ali isto tako smatram i da Vučić neće dozvoliti bilo kakav demokratski proces u zemlji. Ako znamo da ministarstva sile rade za njega, da oficirski kadar i u vojsci i u policiji strahuje za svoje položaje, to bi značilo i formiranje nekakve kombinacije vojno-političko-huligansko-obaveštajne hunte sa jedne strane, i sasvim malo verovatno, neke gerilske opcije sa druge strane. Ipak, za takvo nešto postoji malo izgleda, osim ako se sukob sa Rusijom u Ukrajini ne prenese i na ostatak Istočne Evrope.
Šta bi onda bilo?
Onda bi priča o stabilokratiji u kojoj tako fino uživaju i Vučić, ali i ostali autoritarni lideri, poput Orbana, Erdogana, Lukašenka, itd, bila raspršena u param parčad, jer ta stabilnost očito ne postoji.
Da li je takav širi sukob realan?
Nismo verovali ni da će se ovaj desiti, pa se desio. Hoću da kažem da neke stvari ne možemo da predvidimo. Kao i kada me pitaju, koliko će još dugo Vučić da vlada? Do juče, svi su bili spremni da kažu: do kraja svog života. Sada vidim da mnogi priželjkuju i veruju u njegov pad i pre kraja ove godine. Osim toga, ako u nešto verujem, to je statistika. Prema njoj, nemoguće je da neko predugo vlada na način na koji Vučić vlada.
Kakav je to način?
Nemoguće je na ključna mesta u državi postaviti apsolutne šarlatane i očekivati da će država funkcionisati savršeno sama od sebe. Da, određeni broj ljudi savesno će nastaviti da izvršava svoje dužnosti u javnim preduzećima. Ali to nije dovoljno. Drugim rečima, kada trošiš a ne zarađuješ, samo je pitanje vremena kada ćeš početi da rasprodaješ svoju imovinu, pa onda ljude, saradnike, čak i najbliže. Kada jedan parazit uđe u organizam, ako ga ne odstranite, on će vas jesti dokle god ima šta da jede, sve dok ne pređe i na pripadnike svoje vrste, a kada više ne preostane ništa, on će potražiti drugog domaćina.
Ako i dođe do političkih promena, i protesti uspeju, šta je sledeći korak?
Protesti su, ako mene pitate, jednim delom već uspeli. Oni su organizovani mimo opozicije. To na ulici, prvi put posle 11 godina bio je narod koji se spontano okupio putem društvenih mreža. Efekat masovnosti ulio je nadu da je svaki sledeći skup i moguć i ono najvažnije, da će biti još masovniji. Ipak, za krajnji efekat nedostaje konkretna akcija koja bi bila usmerena na rušenje same vlasti, ovoga puta vandemokratskim metodama. Jer ne možete u nefer utakmici očekivati pobedu uz poštovanje pravila.
Hoćete da kažete da je jedino moguće nasilno rušenje ove vlasti?
Da, mislim da je to jedina opcija. Vučiću se apsolutno ne sme dozvoliti da organizuje naredne izbore, svaki ustupak u tom pravcu, unapred je osuđen na propast. Mora se uvesti doživotna zabrana njegovog pojavljivanja u medijima. To nije uskraćivanje slobode govora, to je adekvatna kazna. On nije ličnost koja će prihvatiti poraz. Jedan Napoleon, bez ideje da laskam Vučiću, morao je biti poslat na jedno od najudaljenijih ostrva u Atlantiku, pa ni to nije bila stoprocentna garancija da neće uspeti ponovo da organizuje vlast u Francuskoj. Čak i kada bi Vučić formalno izgubio vlast, nastavio bi da služi svojim interesima i interesima onih kojima i danas služi. Njegova ideja je osvetnička. Njegov pokretački motor je osveta. Dovoljno je da umisli da mu je neko nešto nažao učinio, da je lepši, pametniji, sposobniji od njega, i da krene u osvetu. On mora da pred sobom ima nekog kome se sveti, jedino tako ume da funkcioniše, u političkom, a verovatno i u privatnom životu. Njegov veliki najavljeni miting 26. maja je osvetnički. On neće ništa promeniti, ni u njegovom rejtingu, ni u broju glasova, čak će možda dodatno narušiti njegovu poziciju. Ali mu to nije ni važno, jer ga i ne pravi zbog toga, već zbog osvete onima koji hodaju protiv nasilja.
I za kraj, predviđate li “Majdan” u Beogradu?
Zaista mislim da niko nije spreman da gine, što bi se reklo, za budalu, i da do Majdana ipak neće doći. Svi očekuju da će se vlast urušiti sama od sebe, ili uz pomoć Amerikanaca, ili već nekog spoljnog faktora. Ipak, prvi put su oni koji tako misle, možda i u pravu. Jer zaista čvrsto verujem da ni bilo kakva transformacija naprednjaka u nekakav narodni pokret ili već neki novi Vučićev imaginarijum, ne može da održi ovakav način vladanja, a da se on ne uruši sam od sebe. Kada kraj bude sasvim blizu, važno je samo ubrzati ga i ne ostaviti prostor za odugovlačenje i iscrpljujuće pregovore, kakvim je, sklon. A onda…neka to ostane priča za neki naredni intervju.
