Nisam znao kuda bih krenuo,
preko tih bara pravo u ambis,
ili kroz jalovo polje što ide niz prugu,
i po kom se brazde kao rovovi nižu jedan spram drugog,
u zlokobni vrtlog smrti.
Sitno se rastinje gubi u oku,
modrom, vlažnom i gnevnom.
Noći su duge, bezdane, hladne,
dani sve ređi, uzalud živim.
Tamo dalje je beton,
krnji rubovi pragova i stepenika što vode u zgrade,
u tihe i promajne ulaze,
gde tupi zvuci stanova remete moj hod,
hod usamljenog šetača,
mokrih nogu i vlažnih obrva.
Sunca nema,
već je treći mesec kako sam ga izgubio negde među oblacima,
i dok sija, nema ga,
i kad ne sija, hladno je kao da je tu,
kroz maglene prozore gledam u nebo,
ledi mi dah.
Seku me britke kapi kiše napolju,
bodu me i režu kao prljave reči,
tupe u smislu, oštre u boli.
Kap mi se sliva niz obraz,
pada na ivicu usana da zasladi suzu,
klizi niz lice.
A proletos još, u talasu tramontane koji bije dodirom lakim,
u gradskoj vrevi popločanog grada,
okružen spomenicima i noćnim pojem besanih ptica,
šetah kao i sada sam,
misleći: čovek je sam,
ali nikada dovoljno hrabar u svojoj samoći
da s mirom stoji na ivici sveta,
i gleda tami pravo u lice.
A Ona, Tama, okićena zlatnim velom, kao pritajena nimfa leži,
i svila se spušta niz njena leđa, zove me niže tim glasom nežnim,
lomi stene i suče mačeve svoje koji za pojasom njenim stoje,
spremnim da seku svaku nadu u meni ,
probuđenu i čistu, u gorkoj seni.
Urušava se put moj, kao tanak led gnječi se i puca,
ko što se ploče staroga grada jedna do druge nižu,
a onda udarcem blagim sjure niz liticu života.
I natpis jedan stoji na ploči, što pretećim mukom zove na oprez:
ne idi tuda videćeš čuda, radosti strašne, paradu luda,
jer i sam si luda.
Sa svih se strana survaju reči,
sve jače svaka, ko špalir pruća,
i ruke sam svoje spustio dole,
nemoćan, otuđen, sam i rovit.
Samotni oblak brzo se gubi
u smogu magle, rasutoj peni,
idem u ponor, more me zove,
ne želim više smetati sebi.
